Islaya
Nalazište i opis
Kaktuse iz ovog roda neki savremenici koji se bave klasifikacijom svrstavaju u rod Neoporteria, po najnovijem ih svrstavaju u rod Eriosyce, mnogi pronađene i klasifikovane vrste i varijante ne priznaju, tako da vlada dosta nejasnoća. Sve islaije su naizgled veoma slične. Potrebno je još dosta terenskog istraživanja koje je otežano zbog toga što islaije, od svih kaktusa, rastu najdalje u pustinji, gde je biljaka malo i teško se pronalaze u nepristupačnim i slabo posećivanim oblastima. Zbog svega navedenog, tačnija klasifikacija je u daljoj budućnosti. Oblasti gde rastu islaije su suve priobalne pustinje Čilea i Perua gde je kiša retkost. Ove biljke vodu sakupljaju od čestih jutarnjih magli, tzv „gura“ svojim bodljama, telom i dugim korenjem (kažu da je dugo i do 2 m) koje se rasprostire plitko u peskovitoj zemlji i sposobno je da prima vlagu od magle (koja se kondenzuje i pada kao rosa, navlaži površinu zemlje-peska nekoliko milimetara) i minimalnih kiša (padne posle nekoliko godina). Ovo saznanje je veoma bitno i za gajenje biljaka kod nas ,u našim uslovima. Biljke ne narastu velike a cvet svih islaija je žute boje. Rod je dobio naziv po peruanskoj provinciji Islay.
Gajenje
Saznanje u kakvim uslovima rastu ove lepe biljke navodi da ih treba češće orošavati i pomalo zalivati. Međutim, i pored osnovnih saznanja kako žive u prirodi, gajenje na sopstvenom korenu je dosta otežano pa većina odgajivača pribegava kalemljenju. Biljke koje rastu na svom korenu rastu sporije, manje su, kompaktnije, manje cvetaju ali su mnogo lepše i više liče na biljke koje rastu u prirodi. Zemlja treba da je veoma propusna sa puno mineralnog dela (pesak, šljunak, usitnjena cigla, stiropor,...) malo gline i obične zemlje. Razmnožavaju se semenom koje zadovoljavajuće klija ali i sejanci su dosta osetljivi na dugotrajnu vlagu. Seme islaija zadržava klijavost 5 i više godina. Posude za gajenje treba da su plitke ali široke.
Period vegetacije
Islaije vole puno sunca (paziti u proleće dok se ne prilagode), toplote, svežeg vazduha, češće jutarnje orošavanje i slabo zalivanje, samo nekoliko puta za ceo period vegetacije, što zavisi od veličine posude, biljke, sastava zemlje, temp. i dr. Gajenje na otvorenom se ne preporučuje, više im prija staklenik. I pored toga, teško da možemo obezbediti uslove kao što imaju u prirodi. Islaije mogu da propadnu zbog previše vlage ili zbog nedovoljnog zalivanja i orošavanja (ni kaktusi ne mogu bez vode! ) pa uginu od suve truleži. Zbog toga biljke ne izdrže dugo u kolekciji i odgajivači pribegavaju kalemljenju, najčešće na Eriocereus jusbertii ili Trichocereus pasacana. Moje biljke su na svom korenu, neke imaju preko 25 godina a neke su mladje, preko 15 godina i cvetaju. U vreme vegetacije ih zalivam svakih 10 dana -kada je stalno toplo vreme, prihranjujem oko 1-2 puta i povremeno prskam. Slabo sam ih presadjivao, ne sećam se ni kad je bilo zadnji put, trebalo bi češće, samo nikako da stignu na red. Biljke su smeštene u stakleniku na polici ispod stakla koje u proleće prskam sa gornje strane krečom radi senjenja.
Period mirovanja
Zimi biljke miruju na svetlom mestu a najbolje da je temp. od 5-10 °C, iako povremeni pad do 0 °C izdrže bez problema. Zalivanje i orošavanje izostaviti, jedino ako je godina topla pa je u stakleniku par dana temp. oko 20 °C a vremenska prognoza je da će biti i dalje toplo, onda ih malo poprskam mlakom kišnicom.