Adenium

Nalazište i opis

Adeniumi rastu u istočoj Africi, Arabiji, jugoistočnoj Aziji i na ostrvima napr. Sokotra. Postoje neke razlike u vegetacionim delovima-oblik stabla, lista i sl. u graničnim oblastima što je navelo neke botaničare da razlikuju više vrsta. Raste u obliku šiblja ili drveta visine 2-2,5 m. U prirodi ne raste tamo gde noću temp. padaju na blizu 10°C. Adeniumi imaju tipično pahikualno -zadebljano stablo iz kog izrastaju tanke grane, u prirodi i do 2 m. Listovi se nalaze samo u vršnom delu i to jedino u periodu vegetacije a rastu spiralno na vrhu grane. Listovi mogu biti veličine od 5-15 cm i veoma su slični poznatom lijanderu. Cvetovi rastu na vrhu grane dužine 2-5 cm (10 cm) a prečnika 4-6 cm. Cvetna trubica se završava sa pet latica. Cvet je na svim nalazištima konstantnog oblika, razlikuje se samo u veličini i boji. Boja cveta je od bele, roza do crvene, čak purpurne. Plod je u obliku dve mahune dužine do 18 cm (8-18 cm) a debljine 1,5 cm (8-15 mm). Seme je bledobraon boje, uzano, valjkasto, dugo oko 1 cm a na oba kraja ima gomilu dlačica koje olakšavaju raznošenje vetrom.

Gajenje

U poslednje vreme A. obesum je postala veoma popularna sukulentna biljka. Veliki rasadnici gaje ogromne količine biljaka i šalju ih po celom svetu. Naročito su poznati rasadnici na Tajlandu odakle se po svetu šire poznati tajlandski hibridi sa jednostavnim i duplim cvetovima raznih boja. Osnovno za uspešno gajenje je puno svetla, toplote i pravilno zalivanje. Adenium traži malo hranljiviju propusnu zemlju sa dobrom drenažom na dnu saksije, dobru cirkulaciju vazduha, puno svetla a temp. po mogućnosti tokom cele godine iznad 18°C jer često biljka nastavlja da raste i zimi (ako ima stalno dobre uslove). Pokazalo se da je Adenium obesum biljka pogodna za gajenje u stanu te na dobro osvetljenom prozoru može da raste niz godina. Ako imamo mogućnosti da je leti držimo na otvorenom, odužiće se bogatim cvetanjem. Cveta obično od marta do septembra u nekoliko etapa. Radi zaštite od korenovih vaši i drugih štetnika dobro je 1-2 puta godišnje u vodu za zalivanje dodati neki sistemični insekticid. Đubriti treba prema stanju biljke u punoj vegetaciji, đubrivom koje ima više fosfora i kalijuma od azota. Adenium je veoma pogodna biljka za pravljenje sukulentnog bonsaia jer veoma dobro podnosi orezivanje.

Zemlja treba da je propusna. Može biti dobar kompost sa dodatkom 1/3 do 1/2 mineralnog dela (pesak, perlit, kamenčići, usitnjena cigla i crep i dr.) ili umesto komposta-treset i zemlja.

Presađivanje: Presađivati biljku sa celim korenom (da se ne povredi) tj. sadržajem iz saksije samo kada je ona očigledno mala. Ako se koren ošteti, treba ga dezinfikovati fungicidom, prosušiti ranu i tek onda posaditi. Treba paziti kod rana jer sok koji izlazi na ranama je otrovan i treba ga pažljivo brisati nekoliko puta mekom krpicom, papirnom maramicom i sl., pa ranu zaštititi. Najbolja zaštita rana protiv truleži je sa Previkurom i sličnim fungicidima. Biljke presađivati u početku pune vegetacijie (maj-jun).

Razmnožavanje je moguće semenom i reznicama ili kalemljenjem. Najbolje i najlakše je razmnož. semenom. Pošto sejanci brzo rastu, najbolje je da se po jedno seme seje odmah u duboku saksiju. Seme je najbolje sejati u proleće u sterilnu zemlju a semenke pokriti sa 3-5 mm grubim peskom. Posude-saksije sa posejanim semenom navlažiti ali ne previše i staviti u PVC kesicu koja se dobro zatvori da ne ulazi vazduh ili u providnu, tvrđu plastičnu posudu sa poklopcem, koja se koristi za pakovanje torti, kolača i dr. pa staviti u kultivator-uređaj za setvu. Posejano seme držati na temp. od 20-35°C tj. kada su uključene sijalice (dan) da bude temp. oko 30°C i do 35°C a kada su isključene sijalice (noć) da temp. bude 20-25°C Dobro je za vlaženje zemlje u prokuvanu kišnicu dati i zaštitna sredstva Previkur i Captan radi zaštite od raznih truleži i plesni jer i oni u takvom vlažnom, toplom i zatvorenom prostoru lepo napreduju. Seme u takvim uslovima počinje da klija već četvrtog-petog dana. Kada nikne preko 60% semenki treba odstraniti PVC kesicu ili poklopac (PVC, staklo), smanjiti temp. na 18-25°C i tako negovati da isklijaju i ostale semenke. Ostatak semena od isklijale biljke sklonite jer može postati izvorom truleži. Sveže seme ima klijavost skoro 100% ali dosta brzo gubi klijavost. Veoma brzo možete biljke izneti na otvoreno ako su i tamo slični uslovi. Adenium obesum za 4-5 meseci može da naraste i do10 cm sa stablom prečnika oko 2,5 cm. Dvogodišnji sejanci imaju već veoma lepo zadebljano stablo. Pošto klijanci imaju izuzetnu regenerativnu osobinu već posle nekoliko nedelja kada dostignu visinu oko 5cm mogu se rezati i vrhovi ožiljavati. Razmnožavanje reznicama je teže jer i pored korišćenja stimulatora nerado pušta korenje. Bolje je kalemiti na lijander. Tada već za 6 meseci cveta ali nakalemljena biljka više nije tako lepa.

Vreme mirovanja

Zalivanje se prilagođava stanju biljke tj. prema količini listova na njoj. Što biljka ima više listova, treba je više zalivati. Ako u jesen-zimu lišće počne da žuti i opada, zalivanje smanjujemo na minimum a starije biljke možemo zimi skoro i prestati zalivati, naročito ako temp. pada i malo ispod 15°C. Kada odbaci lišće a držimo ga zimi na temp 18°C i više, treba zalivati samo toliko da se korenov sistem ne osuši. Ako se osuši ili povredi korenov sistem u vreme mirovanja vegetacije-zimi, to je sigurno uginuće te biljke. Od jeseni do proleća sa zalivanjem treba jako paziti (treba imati osećaj-iskustvo) jer i previše vode u tom periodu (naročito ako je opao deo lišća) takođe dovodi do sigurne truleži biljke. Zbog toga je i presađivanje bolje uraditi za vreme pune vegetacije. Ako imamo zimi dobre uslove, ne moramo biljke dati na mirovanje-zimovanje već ih samo treba na vreme (kada i noćne temp. počinju da padaju ispod 15°C) skloniti sa otvorenog (ako ih leti iznosimo) u topliji prostor gde se može temp. kontrolisati.

Vreme vegetacije

Za vreme vegetacije traži veće količine vode, naročito u najsunčanijem i najtoplijem delu leta. Najbolje je da se temperatura u vreme vegetacije kreće od 18-35°C a podnosi i mnogo više temp. bez problema. Veći problem kod adenijuma su niže temp. od 15 °C pa u jesen ih treba na vreme skloniti na toplije. Leti je najbolje zalivati u kasnim večernjim satima, dva puta nedeljno. Osnovno pravilo je da se zaliva i to obilno, tako da se ceo korenov sistem navlaži ali tek kad se zemlja u saksiji prosuši. Nije dobro zalivati samo od gore jer će se biljka tako navlažiti samo do pola saksije a donja polovina korena će ostati suva. Korenov sistem ne sme ni zimi ostati suv jer će se tako osušiti nežni korenčići koji ustvari napajaju i hrane biljku. Količina vode za pojedinu biljku zavisi od puno faktora, napr. od veličine biljke, sastava zemlje, veličine saksije, temperature, stanja biljke i sl. Ako u periodu vegetacije zemlja u saksiji ostaje vlažna nekoliko dana, to najverovatnije znači upravo to-osušile su se nežne žilice i koren je počeo da trune. U tom slučaju treba biljku izvaditi iz saksije i pregledati korenje. Ako je došlo do truljenja, treba oštrim nožem odstraniti trulo korenje do zdravih delova (ako je moguće, tj. ako već nije kasno) i ceo preostali korenov sistem zaštititi (držati malo u Previkuru i sl. sistemičnom fungicidu). Ako je korenje nastradalo, treba pokušati napraviti reznicu ili zdrav deo kalemiti napr. na lijander. Kada odstranimo deo trulog korena a ostatak zaštitimo fungicidom, ostavimo biljku na senovito i toplo mesto nekoliko dana da se rane zasuše. Posle toga posadimo biljku u mešavinu treseta i grubog peska (1:1), stavimo u zaštićen prostor i održavamo temp. od 21-27°C, obezbedimo puno svetla i brinemo da u zaštićenom prostoru bude zemlja i vazduh uvek vlažni. Oporavak može trajati nedeljama, mesecima i duže, što zavisi od povreda ali je važno da stalno kontrolišemo biljku.
 

Anacampseros

Nalazište i opis

Domovina anacampserosa su najsuvlje oblasti na jugu i jugozapadu Južnoafričke republike i Namibije, sem jedne vrste koja raste u Australiji (A. australiana). Ovaj rod sukulentnih biljaka neće još dugo biti rasčišćen i sredjen jer i pored revizije, kada su botaničari izdvojili u poseban rod Avonia oko trećinu vrsta, problem pravi nedostupnost nekih nalazišta, velika varijabilnost nekih vrsta, lako ukrštanje medju vrstama te stalno pronalaženje atipičnih biljaka. Po nekim autorima, ima ih za sada nešto preko 20 vrsta, varijanti i formi, po nekima oko 40 ... Biljke imaju malo stablo koje nije više od 5-10 cm sa malim visokosukulentnim listićima koji imaju često po sebi dlačice kao zaštitu od sunca i prevelikog isparavanja vode. Malobrojni cvetovi rastu na vrhu duže drške, dosta su mali, svega ø 2-3 cm a retko kad su veći. Boja cveta je uglavnom karmin raznih nijansi a ima ih i belih. Cvetovi se otvaraju leti i to samo na punom suncu u poslepodnevnim satima i otvoreni su samo oko 2-3 sata. Cvetovi su samooplodni ili čak kleistogamni (to znači da se pupoljak ni ne otvori a unutar njega se formira plod sa semenkama). Seme inače ima dobru klijavost. Koren kod nekih vsta se pretvara u podzemni gomolj (kaudeks) gde skuplja zalihu vode i hrane.

Gajenje

To su biljke koje se uglavnom lako gaje, traže puno svetla u polusenci ali im ne smeta ni puno sunca. Najlakše se gaje A. rufescens, A. telefiastrum, A. retusa, A. lanceolata. Vrste sa najsitnijim listovima su malo osetljivije pa zahtevaju malo odgajivačke prakse i sreće. Osetljivije vrste treba pažljivo i umereno zalivati jer, ako je koren duže u mokroj zemlji, može da istrune. Prilikom zalivanja treba paziti da se ne zaliva po biljkama. Razmnožavaju se najviše semenom koje dobro i brzo klija a redje reznicama jer se teže ožiljavaju. Najtraženije vrste su A. karasmontana, A. arachnoides i A. albidiflora. Neke vrste se mogu gajiti i kao bonsai tako što kod svakog presadjivanja biljku malo podignemo da zadebljani koren bude malo iznad zemlje a po potrebi skraćivati grane koje poležu. Grane skraćujemo i radi formiranja određenog oblika. Zemlja treba da je propusna kao i za sve sukulentne biljke. Za odrasle biljke su dovoljne saksije prečnika 5-6 cm. Kada su izdanci grmića već prilično dugi, možemo ih slobodno skratiti na 1/4 njihove dužine. Odrezane delove možemo iskoristiti za vegetativno razmnožavanje.

Period vegetacije

Rastu leti pa im tada treba obezbediti puno svetla, Ne moraju biti na direktnom suncu jer im prija i malo zasenjeno mesto. Zalivati obilno ali tek pošto se zemlja u saksiji prosušila. Najbolje je zalivati od dole ili pažljivo oko biljke. Biljke koje su izdvojene u rod Avonia su osetljivije na previše vlage već na temp. ispod +15 °C napr. A. alstonii, A. albissima, A. papyracea, A. recurvata itd.

Period mirovanja

Zimi je najbolje držati ih na svetlom i hladnijem mestu, napr. 5-10°C, bez zalivanja, naročito starije biljke pa im tada ne smeta ako i malo svenu. Ako ih držimo na toplijem (10-18°C) onda ih treba i zimi retko i pažljivo malo zaliti ako im se lišće smežura-svene. Avonije zimi traže više svetla i malo toplije, barem 15 °C (15-20°C) i minimalno zalivanje jer i njihov period vegetacije je malo produžen.
 

Argyroderma

Nalazište

Ovaj rod „živih kamenčića“ ima 11 vrsta koje rastu na relativno malom prostoru na severozapadu Južnoafričke republike, u oblasti koja je najbogatija sukulentnim biljkama a to je Namaqualand, naročito njen južni deo, blizu mesta Vanrhynsdorp, u delu koji se naziva Knersvlakte. Rastu na punom suncu izmedju kamenčića. Po najnovijoj reviziji roda, (Hartmann 1973), sve vrste se dele u dva podroda: Argyroderma i Roodia.

Opis

Biljke imaju samo dva visokosukulentna, potpuno razvijena lista (slično kao litopsi) koji su u znatnoj meri srasli. Površina lista je uvek glatka, zelene do sivozelene (srebrnastozelene) boje. Starije biljke se mogu granati i praviti gust grmić glava-parova listova. Listovi mogu biti polujajastog, jajastog (ovalnog) ili prstastog (valjkastog) oblika, veličine od 1-6 cm. Cvetaju u jesen. Boja cveta može biti bela, žuta, roza ili ljubičasta. Boja cveta nije karakteristična za vrstu jer i u okviru jedne vrste mogu biti cvetovi raznih boja. Plod može biti sastavljen od 12-24 pregrade.

Gajenje

Gajenje je slično kao kod nekih visokosukulentnih rodova (napr. Faucaria, Gibbaeum, Titanopsis i sl.) Spadaju medju vrste koje najintenzivnije rastu u periodu kratkih dana, tj. u jesen i u proleće. U vreme zimskog mirovanja dolazi do „presvlačenja“ biljke, kada se razvija novi par listova. Zemlja treba da je propusna, vazdušasta, sastavljena od mineralnog dela (pesak, šljunak, perlit, usitnjena cigla i sl.) i glinastotresetnog dela (1:1), kao i za litopse. Razmnožavaju se uglavnom semenom.

Period vegetacije

Glavni period rasta je od kraja leta (od avgusa do okt. poč.nov.), kada im najviše odgovara temp. 20-25°C. Opet nastavljaju da rastu u proleće (od feb.-marta do kraja jula), što zavisi od vremenskih uslova (kada se poveća temp. i intenzitet sunca). U tom periodu treba ih pažljivo i umereno zalivati po isušivanju zemlje u saksiji. U proleće počinjemo zalivati kada se novi par listova razvije u potpunosti. Uvek pažljivo zalivamo da se biljke ne napiju previše vode jer mogu da se raspuknu.

Period mirovanja

Celu zimu ( od nov.-dec. do feb.-marta) kada dolazi do „presvlačenja“ biljke ne zalivati na temp. oko 10 °C (može i do 15°C). Kada su leti najveće vrućine (jul-avgust), oko mesec dana, takodje treba prestati sa zalivanjem jer biljke imaju i letnje mirovanje.
 

Faucaria

Nalazište i opis

Rod Faucaria ima oko 35 predstavnika koji uglavnom rastu na jugoistoku Južnoafričke republike. Biljke rastu kao razgranat prizemni grmić. Na kraju svake uspravne ili polegle grane rastu 4-6 naspramnih trouglastih mesnatih listića dužine do 5 cm a širine do 2 cm, čineći rozetu. U narodu su faukarije poznate i pod nazivom „tigrovo ždrelo“ zbog toga što mnoge vrste imaju zubate ivice listova. Gornja površina lista često ima i po površini grbe ili bele pege. Faukarije cvetaju u jesen sa sedećim (bez drške) cvetovima žute boje, jedino F. candida ima cvet bele boje. Cvetovi se otvaraju posle podne, cvetanje traje oko nedelju dana. Kod nekih vrsta prečnik cveta može biti i 8 cm. Koren je velik, često i zadebljan, sa puno sitnih korenčića.

Gajenje

Biljke zahtevaju veoma svetlo mesto sa dobrom cirkulacijom vazduha. Zemlja treba da bude propusna, peskovito-glinovita. Faukarije često napadaju vunaste vaši jer se mogu lako sakriti u biljku. Najkasnije u septembru ih zato treba zaliti ili prskati odgovarajućim insekticidom. Razmnožavati se mogu reznicama i semenom. Reznice treba da se dobro zasuše pre nego što se stave u zemlju. Semenom se veoma lako razmnožavaju jer je seme dosta krupno i ima dobru klijavost i nekoliko godina. Najbolje je sejati u proleće pa će nam tako mnoge biljke cvetati već u jesen druge godine. Ako želimo sami da dobijemo seme, moramo paziti jer su sklone hibridizaciji. Kada vidimo da će biljke koje želimo oprašiti, procvetati, da bi dobili više i kvalitenije seme (napr. dve biljke iste vrste) treba ih udaljiti od drugih vrsta faukarija koje cvetaju i pokriti ih „kapicom“ od guste mrežice. Faukarije su inače samooplodne biljke, dovoljna je samo jedna cvetajuća biljka da dobijemo seme od te vrste. Od starijih biljaka sa više grana mogu se praviti lepe bonsai biljke.To će se postići tako što se pažljivo čiste stari osušeni listovi ispod rozeta a prilikom presađivanja biljku malo podići.

Period vegetacije

Faukarije rastu od proleća do jeseni. Zalivanje treba početi u proleće (mart) pa sve do jeseni (okt.-nov.), kada biljke precvetavaju. Za bogatije cvetanje treba ih nekoliko puta prihraniti odgovarajućim djubrivom za sukulente biljke. Leti treba bogato zalivati, ali tek kad se zemlja u saksiji dobro prosušila. Zemlja ne sme duži period da bude previše mokra a voda ne sme da ostaje među listovima. U letnjem periodu najoptimalnija temp. je 20-30°C a mogu biti na suncu ili polusenci.

Period mirovanja

U jesen, kada biljke precvetavaju, treba postepeno smanjiti zaljivanje. Zimi i prestati sa zalivanjem, od novembra do februara-marta, ako stalno zimuju na hladnom (oko 5°C). Ako se biljke malo i smežuraju u proleće, kada se prvi put zaliju, brzo popune nedostatak vode. Ako je zimi duži perod toplije, mogu se malo zaliti-poprskati sa mlakom kišnicom, ako su se već dosta smežurale, Ipak zimi ne bi smela temp. duži period da bude preko 15 °C jer će biljke izgubiti svoj lep izgled. Najbolja temp. zimovanja je oko 8 °C (5-10°C) a ako su suve-dobro pripremljene za zimovanje izdrže bez problema kraće vreme i do 0 °C. Kada faukarije precvetavaju treba da je malo toplije (dok se ne zasuše cvetovi-plodovi), jer ako bude temp. duže oko 5° C može se desiti da biljka istrune od nedovoljno zasušenog cveta kojeg u vlažnom i hladnom prostoru brzo napada plesan. Preko zime biljkama treba omogućiti što više svetla i svežeg vazduha (staklenik provetravati čim je napolju temp. 5°C i više).
 

Glottiphyllum

Nalazište i opis

Najviše vrsta iz roda raste u oblasi Mali Karro, nekoliko vrsta u priobalnom pojasu u Kapskoj oblasti i malo severnije u oblasti Transvaal (G. jacobsenianum) u Južnoafričkoj republici. Biljke imaju jako kratko stablo koje se i ne vidi od zasušenih starijih listova, granaju se i šire jastučasto. Listovi su svetlozelene boje, ponekad vrhovi crvenkasti, glatki, izduženi uglavnom pljosnati sa suženim vrhom. Slično kao kod mnogih visokosukulentih vrsta „živih kamenčića“, i kod ovog roda listovi rastu u paru jedan naspram drugog i njihova dužina kod najrobusnijih je čak 15 cm. Cvetovi su uglavnom žute boje, ređe bele, sa drškom ili bez nje (sedeći), veličine 4-6 cm, neki čak i mirišu. Cvetanje nastupa u jesen, ponekad već od avgusta pa sve do oktobra. Plod ima 8-20 pregrada u kojima je smešteno dosta sitno seme. Mnoge vrste su veoma slične i veoma teško se razlikuju pa poznavaoci-istraživači u prirodi stalno prave neke revizije. Bilo ih je jedno vreme popisano oko 58 vrsta a sada su ih smanjili na 17. Na nekim nalazištima u oblasti Mali Karro padne godišnje u proseku 300-400 mm vlage i to najviše u martu i novembru.

Gajenje

Biljke iz ovog roda su veoma interesantne i neobično otporne i na dugotrajnu sušu. Može se reći da više vole toplotu s obzirom da su sa juga Afrike ali bez problema se mogu gajiti zajedno sa kaktusima. Biljke baš ne podnose vlagu kondenzovanu od hladnoće u jesen i zimi što može dovesti do truljenja. Prosto je neverovatno kako brzo reaguju kada se zaliju posle dugotrajne suše.

Razmnožavaju se najčešće semenom ali može i pažljivim delenjem grmića ili reznicama. Sveže seme dobro klija i za 2-3 godine možemo dobiti cvetajuće biljke. Zemlja treba da bude peskovita i propusna tj. da ima 50% mineralnog dela (peska, šljunka, lomljenih kamenčića ili cigle-crepa, perlit, stiropor i sl.) i 50% glinovite zemlje (najbolja sa krtičnjaka). U našim zbirkama pod imenima mnogih vrsta kruži dosta hibrida nepoznatog porekla, zbog toga, ako želimo pravu vrstu, treba sejati seme sa proverenih izvora koji garantuju čistoću vrste.

Period vegetacije

Sve vrste period rasta imaju krajem leta-jesen i u proleće, odnosno to su biljke kratkog dana (kao i biljke iz roda Argyroderma, Faucaria, Titanopsis, Cheiridopsis, Gibbaeum itd.). Znači, u tom perodu traže toplo (optimum 20-25°C ), maksimum svetla, dobru cirkulaciju vazduha. Umereno zalivati početi u avgustu pa negde do kraja okt. početka novembra (što zavisi od vremena) kada rast završavaju a ponovo nastavljaju u proleće, negde od marta-aprila (kada već ima dosta sunca i toplote) do juna. Ako se previše zalivaju a pogotovo i prihranjuju, mogu da narastu u neprirodne veličine i tada na izgled nisu baš lepe biljke. Ako se pak jako malo zalivaju, (možete naći preporuke da ih je dovoljno zaliti 3 puta godišnje) u tom slučaju će da prežive ali slabo će se granati i najverovatnije neće cvetati. Svaki odgajivač mora sam da stekne osećaj za svoje biljke na osnovu smeštajnih uslova, klime, zemlje i posuda u kojima se gaje. Uvek treba imati na umu da, pored pravilnog zalivanja, biljke treba da imaju puno svetla, svežeg vazduha i odredjenu toplotu.

Period mirovanja

Zimi posle precvetavanja i zasušivanja plodova-cvetova zahtevaju suvo i hladno, oko 10 °C (bolje 10-15°C), negde od novembra do marta. Biljke zimovanje prežive i na nižim temp. ali se može desiti da će u proleće neki listovi uginuti i biljke neće izgledati lepo. Skidanje suvih listova je otežano zbog rizika od povrede-loma stabla. Leti, kada su najveće vrućine (jul-avgust), traže senovito mesto, ne treba ih zalivati jer imaju period letnjeg mirovanja.
 

Lithops (Živi kamenčić, Cvetajući kamenčić)

Nalazište i opis

Rod litopsa za sada ima oko 37-40 vrsta a sa varijantama i formama i preko sto. Uglavom rastu u zapadnom delu Afrike, u priobalnom pojasu od severa Namibije pa skoro do juga kontinenta. Dosta vrsta ima nalazišta i u polupustinjskim oblastima u unutrašnjosti Južnoafričke republike (u zapadnim i cetralnim delovima JR). Prvi litops koji je pronađen bio je L. turbiniformis i to 1811 godine a drugi, L. pseudotruncatella, sto godina kasnije. Razumljivo je zašto je tako dugo vremena proteklo između dva pronalaska: ove biljke rastu na kamenitim i šljunkovitim terenima pa se i u današnje vreme, kad se već tačno znaju mnoga nalazišta, one teško uočavaju jer ako ne cvetaju, one veoma liče na kamenčiće, odnosno na teren gde žive. Ceo rod je i dobio naziv po grčkoj reči lithos što u prevodu znači kamen, a reč opsis znači oblik, izgled. U narodu se nazivaju „živi kamenčići“ ili „cvetajući kamenčići“. Biljke imaju dosta robustan koren čiji centralni deo postepeno odrveni i par listova koji su medjusobno spojeni. Jedan par listova se naziva i glava a starija biljka ima obično više glava-pari listova. List može biti dug 10-50 mm a 10-30 mm širok. Gornja površina lista je kao odsečena u vodoravnu površinu (uglavnom, ređe zaobljena) koja je različito izbrazdana i obojena. Pored raznih obojenih površina, malih brazdi i linija, što zajedno čini lep mozaik, na površini su često i providne površine-prozorčići kroz koje ulazi svetlo za fotosintezu. Bočna strana lista-tela litopsa pokriva zeleno tkivo za asimilaciju. Za stručnjake-poznavaoce litopsa mozaik je jedan od elemenata za odredjivanje vrste .Veličina i oblik semena je ipak glavni elemenat za određivanje vrste. Mozaik litopsa je nešto kao otisak prstiju kod ljudi, nema dve biljke koje imaju isti mozaik, ali u okviru jedne vrste dve biljke imaju veoma sličan-skoro identičan mozaik. Zbog toga svaka setva može doneti biljke koje su malo različite od roditelja. Cvetovi litopsa su beli, žuti ili žuti sa belom sredinom a izrastaju iz spoja-zareza dva lista a mogu biti prečnika od 15-40 mm. Cvetovi se otvaraju u popodnevnim satima a predveče se zatvaraju, noću su zatvoreni i sve do poslepodneva sledećeg dana i tako oko nedelju dana. Kod nekih vrsta cvetovi i lepo mirišu. Svaka biljka-gavica (par listova) ima samo jedan cvet. Većina litopsa u starosti čini bokor sa oko 10 pari listova. Litopsi nemaju stablo već samo koren i sukulentni par listova. Litopsi su veoma dugovečne biljke. Na nalazištima su pronadjeni bokori stari i preko 100 godina. Seme litopsa je veoma sitno, kod nekih vrsta čak kao prašina ali klijavost zadržavaju puno godina (do oko 10 god.). Seme se nalazi u plodu koji ima 4-7 pregrada. U prirodi litopsi rastu u zemlji pH od 4,5 do 10,5, medjutim to ne moramo kopirati. Zimi temperatura gde rastu litopsi se kreće približno od 10-20°C danju a noću pada i nekoliko stepeni ispod nule.

Gajenje

Litopsi su napoznatiji, najpopularniji a možda i najviše gajeni rod „živih kamenčićia“ ne samo zbog oblika i raznih boja mozaika već i zbog toga što se lako gaje. Njihovo gajenje je prilično jednostavno ako odgajivač shvati osnovni princip njihovog rasta. Imaju glavni period rasta od proleća do jeseni. Zahtevaju samo puno svetla a veoma su skromni u pogledu zemlje i vode. Pridržavanjem nekoliko osnovnih pravila svi „živi kamenčići“ pa i litopsi se sa uspehom mogu gajiti i u uslovima stana. Ta osnovna pravila su: mesto sa puno svetla, dovoljno svežeg vazduha, jako propusna zemlja i pravilno zalivanje. Većina litopsa cveta u prvim jesenjim mesecima, ali moguće je da se oduži i do decembra. Od perioda kako koja vrsta precveta, ne sme se više zalivati sve do proleća odnosno do pojave nove biljke iz spoja dva lista. Ovaj proces, nastanak nove biljke iz stare naziva se i „presvlačenje“. Kod starih biljaka „presvlačenje“ se obavlja samo jednom za sezonu (godinu dana) dok kod malih biljaka-sejanaca ovaj proces se obavlja više puta za sezonu. Unutar starog para listova (ili izmedju para listova) tokom „presvlačenja“-rasta razvija se jedan a mogu i dva ili čak tri nova para listova. Od precvetavanja stari par listova počinje da smežura-vene i suši se, predajući svoj sadržaj u novi par listova. Najveći neprijatelj „živih kamenčića“ je sam odgajivač sa kanticom u ruci, nepropusnom zemljom, malo svetla i previše hladno (toplo) zimovanje. Litopse gajimo u manjim saksijama ali dovoljno dubokim da se njihov glavni koren može nesmetano razvijati a i mnogobrojni tanki korenčići oko njega. Tokom razvoja od sejanca do odrasle biljke menja se boja na površini listova (mozaika) i nekoliko puta. Ako su temperature u periodu rasta i mirovanja mnogo veće ili manje od optimalnih dolazi do stagnacije rasta pa čak i do oštećenja biljaka. Kada imamo dve cvetajuće biljke od jedne vrste oprašivanjem cvetova možemo dobiti seme. Međusobno se lako ukrštaju vrste sa belim cvetom, vrste sa žutim cvetom ali ukrštanje belocvetnih sa žuto cvetnim vrstama ne uspeva.

Zemlja

Zemlja treba da bude što propusnija napr. da polovina (2/4) bude mineralni deo (pesak, šljunak, perlit, lomljena cigla, crep i sl. veličine od 2-5mm), 1/4 treseta i 1/4 glinovite zemlje (sa krtičnjaka) i pH 6-7. Znači, zemlja bez ili sa jako malo humusa i drugih organskih materija koje sadrže azot, neutralne ili malo kisele reakcije. Veoma je bitno da zemlja posle prosušivanje ne stvrdne, znači da nema puno praškastih čestica.

Razmnožavanje

Najviše se razmnožavaju semenom i za 3-4 godine mogu se odgajiti cvetajuće biljke. Mogu se razmnožavati i reznicama i delenjem ali to nije baš preporčljivo jer može doći do inficiranja biljke i njenog uginuća. Ako smo ipak odlučili razmnožavati reznicama-delenjem, to treba raditi u periodu glavne vegetacije (proleće-jesen). Reznu ranu na reznicama treba 7-10 dana ostaviti da se zasuši pa onda staviti u malo vlažnu zemlju sastavljenu od mešavine treseta i peska (1:1).

Setva semena

Potrebno je dosta strpljenja jer seme je veoma sitno i sejanci veoma sporo rastu. Najbolje je sejati svaku vrstu u posebnu saksiju-posudu i sve saksije smestiti u višu tacnu-posudu koju možemo lako pokriti staklom, PVC folijom i sl. tako da bude iznad zemlje minimum 2 -3cm. Zemlju za setvu napravim od mešavine prosejanog (veličina otvora sita 1 mm) peska i treseta (1:1) koju sterilišem u rerni ili na štednjaku u šerpi. Saksije napunim zemljom 1 cm niže od ivice, zabodem etiketu na kojoj sam napisao kataloški broj i datum setve, izravnam površinu sa nekom kutijicom (nešto četvrtasto sa ravnom površinom) i po površini pažljivo posejem seme. Seme sejem tako što presavijem parče belog papira na koji sipam seme i treseći papirić ravnomerno rasporedjujem seme po površini. Površinu sa posejanim semenom nežno pritisnem sa predmetom kojim sam ravnao površinu da se seme udubi u površinu. Saksije stavljam u pripremljen rastvor (Previkur 0,15 % + Captan WP-50 0,3%) koji pripremim u prokuvanoj kišnici, tako da se zemlja sa semenom natopi odozdo i čim počne površina da se sija dolaskom rastvora, vadim saksije da se ocede i slažem u posudu koju pokrivam staklom, koje je oko 3 cm iznad zemlje. Posejane biljke smestim na svetlo mesto (bez direktog sunca) temp. oko 15-25°C. Semenke litopsa počinju da klijaju već 3-4 dana od setve, većina semenki nikne za deset dana a nicanje traje još oko mesec dana. Posle 30-40 dana od setve (može i ranije) mora se svakodnevno provetravati. Ja namestim staklo tako da sa dve naspramne strane posude bude oko 5-10 mm otvor da može stalno vazduh prolaziti. Provetravanje je veoma bitno (biljčice vole da im je „glava“ suva) jer ako se to ne radi na vreme, male biljčice mogu u previše vlažnoj sredini da istrunu. Posle 1-2 meseca provetravanja, kada biljke ojačaju i priviknu se na spoljnu sredinu, staklo potpuno skinem. Stalno treba paziti da na njih ne dodje direktno sunce, da površinski sloj ne bude dugo suv, mada posle oko 4 meseca od setve dolazi do prvog „presvlačenja“ kada treba malo duži period smanjiti ili i prestati zalivati. U setvenoj saksiji biljke litopsa mogu ostati i godinu dana i više, jedino ako su guste mogu se pikirati i ranije. Setvu semena najbolje je uraditi u feb.-martu da bi biljke do jeseni, narasle da mogu podneti suvo zimovanje. Ako nemamo setveni aparat, setvu litopsa je najbolje obaviti u rano proleće ili u jesen kada su veće razlike u temp., danju do 20-25°C a noću da padaju za 10-15°C. Saksijice za setvu bi trebalo da budu malo dublje (5-6 cm). Na 1 cm² može se posejati 4-5 semenki, znači u saksijicu 5x5 cm može se posejati 100-125 semenki.

Presadjivnje treba obavljati u periodu glavnog rasta (leti) a po presadjivanju oko 10 dana ne zalivati.

Prihranjivati samo jednom u periodu vegetacije i to najbolje sa đubrivom koje ima NPK odnos napr. oko 6:8:23, 6:20.30, 4:10:17 i sl.

Period vegetacije

Kod većine litopsa glavni period rasta približno je od aprila-maja do oktobra-novembra. Zahtevaju toplo (optimum 15-25°C) mesto sa puno svetlosti, suv vazduh i dobro strujanje svežeg vazduha (dobro provetravanje). Leti na temp. preko 30 °C biljke prestaju da uzimaju vodu tako da ako se tada zaliju (naročito ako su na suncu) mogu ubrzo da istrunu. Tada treba maksimalno provetravati, seniti i ne zalivati. U ovom periodu zalivamo obilno ali tek posle dobro osušene zemlje u saksiji što je kod odraslih biljaka u vreme najvećih temperatura približno svake dve nedelje (možda i 3-4 nedelje, ako su posadjeni u zajedničkoj posudi). Mladje biljke i biljke u manjim saksijama treba malo češće zalivati, približno svakih 7-10 dana. Ako se litopsi zaliju u nevreme ako se zemlja nije još dobro prosušila i ako je hladan period , to je najčešće njihovo propadanje. Litopsi koji su iz oblasti sa zimskim padavinama (L. comptoni, L. helmutii, L. herrei, L. franciscii, L. optica, L. otzeniana i L. villetti) zahtevaju da se u jesen zalivanje produži za oko mesec-dva duže nego kod ostalih. Kada se biljke zalivaju, treba ih tako zaliti da dodje do navlaženja celog korenovog sistema a ne samo površinskog sloja ili do pola saksije. Znači redje zalivati (kada smo sigurni da se zemlja u saksiji prosušila) ali obilno. Prilikom zalivanja voda ne bi smela da udje u prorez-spoj listova niti da se namoče ostaci-suvi listovi jer može da dodje do truljenja biljaka. Najbolje je zalivati od dole ako je moguće ili pažljivo oko ivice saksije-posude. Prvi put u proleće zaliti tek kada se pojavi potpuno razvijen novi par listova (nova biljka) iz starog-prošlogodišnjeg para listova a to je obično u aprilu ili maju.

Moji litopsi do ove (2013) godine su bili u saksijama 3,5x3,5 cm, 4x4 cm i 5x5 cm i obično sam zalivao približno svakih 7-10 dana (ako nije bilo oblačnih, kišnih dana) obilno od gore (oko biljke) i od dole od proleća (od „presvlačenja“) do jeseni (do precvetavnja). Biljke bez problema podnose temp. oko 35-40°C i duži period samo malo izgube boju. Litops u ovom periodu i sam može pokazati da mu treba voda: ako ujutru primetimo da mu je pokožica malo naborana onda je pravi momenat da ga zalijemo. Leti litopse i okolinu povremeno i to jako rano ujutru malo prskam, da se do pojave jačeg sunca prosuše jer i u prirodi dosta vode preuzimaju i od magle i rose.

Period mirovanja

Preko zime (X-IV) litopse smestiti u prostoriju sa suvim vazduhom na što svetlije mesto. Litopsi u hladnom stakleniku (5-10 °C) izdrže celu zimu bez vode odnosno od oktobra-novembra do aprila-maja. Zimi jedino možemo malo zaliti male biljke-sejance, kada je toplije. Moje biljke prezimljavaju u stakleniku gde je često temp. u jutarnjim satima od 0-5 °C. Kada su litopsi dobro pripremljeni za period mirovanja mogu izdržati u suvoj sredini noću-ujutru i nekoliko stepeni ispod nule. Ako nemamo druge uslove, mogu da zimuju i u toploj prostoriji-stanu na najsvetlijem mestu (prozor okrenut ka istoku ili jugu) i takodje bez kapi vode od precvetavanja (oktobar-nov.) do proleća tj. pojave novog para listova (april-maj). U to vreme rast litopsa ne prestaje već se odvija u unutrašnjosti listova-biljke. Tada sadržaj iz starih listova prelazi u nove, koji se razvijaju ispod pokožice starih listova koja se postepeno suši. U tom periodu litopsi se ne smeju zalivati. U proleće novi listovi pocepaju zasušenu staru pokožicu. Ako se smežuraju novi listovi koji izbijaju iz sredine starih znači da je biljka izgubila više vode pa u tom slučaju treba pažljivo malo zaliti-kada je topliji period. Na osnovu sasušenih listova sa strane listova koji su u vegetaciji može se odrediti koliko godina ima biljka-kao godovi kod drveta. Medjutim, u našim uslovima je dobro te sasušene listove pažljivo odstraniti, naročito prilikom presadjivanja jer mogu poslužiti kao skrovište za štetočine ili izvor za pojavu gljivičnih bolesti ako su dugo navlaženi.

Zalivanje

Pošto je režim zalivanja kod litopsa veoma važan i tu najviše greše mnogi odgajivači, jer samo jedno zalivanje u neodgovarajuće vreme može biljku veoma oštetiti ili je čak uništiti. Zbog toga još jednom o zalivanju. Znamo da litopsi rastu u različitim klimatskim oblastima južne Afrike ali mogu se sve vrste gajiti u celini istim režimom: odrasle biljke zalivamo obilno da se navlaži ceo korenov sistem a ne samo površinu, posle dobro prosušene zemlje i ako je topao period. Za većinu vrsta to je od aprila-maja do oktobra-novembra, odnosno prestajemo zalivati posle „miholjskog leta“. Treba imati na umu da je bolje jednom dobro zaliti nego 5 puta samo pokvasiti površinski sloj zemlje. Sejance starosti 1-2 godine zalivamo približno od feb.-marta do novembra, odnosno možemo ih zaliti i u zimskom periodu ako jako svenu, jer bi mogli i potpuno da se osuše. Ovi termini su neki okvir a pošto su uslovi kod svakog odgajivača drugačiji kao što je i svaka kalendarska godina različita, odgajivač mora prilagoditi zalivanje i spoljašnjim uslovima (klimi) jer ni u prirodi kiša ne pada u isto vreme svake godine. Znači, svaki odgajivač mora naći svoj način-vreme zalivanja prema svojim uslovima: u zavisnosti od svetlosti (sunčanih dana), toplote, od veličine saksija, zemlje koju koristi itd. Nažalost, to baš nije uvek lako oceniti kada, koliko i kako često zalivati. Pravilno zalivanje zavisi u velikoj meri od osećaja-iskustva samog odgajivača koje stiče posmatrajući izgled svojih biljaka. Bitno je i da vodimo računa o godišnjem periodu kada se obavlja „presvlačenje“-izmena para listova-glave za odredjene vrste a to je posle precvetavanja biljke. Znači kada biljka precvetava treba prestati sa zalivanjem a početi zalivati tek u proleće kada se razvije novi par listova, raspukne već smežurana-osušena kožica starih listova. Znači u mnogim slučajevima će biti potreba za individualnim terminom-pristupom.

Biljka istrune zbog greške odgajivača a najčešće kod onih koji se boje da zalivaju ređe a obilno (u periodu vegetacije) već zalivaju na „kašičicu“. Tada je veći deo korena dug period u suvoj zemlji i mnogi tanki korenčići koji izrastaju iz glavnog-centralnog, koji uglavnom služi da biljku učvrsti u zemlji, osuše se a pošto njihova obnova traje duži period nema dovoljno korenčića da preuzmu eventualni višak vode kod zalivanja. Sitni korenčići koji preuzimaju vodu rastu najviše u gornjoj polovini centralnog korena.

Biljka ne cveta iz više uzroka: ako je još mlada, nije stasala za cvetanje. Biljka ne cveta i ako u toku godine ima previše ili premalo vlage pa zato treba pronaći bolji režim zalivanja. Takođe, biljka neće cvetati ako nema dosta svetlosti ali može biti i zbog kombinacije više uzroka. Može se desiti da biljka sa više glava ne cveta na jednoj glavi ali to je već sasvim normalna pojava.

Pleiospilos

Nalazište i opis

Rod je dobio naziv na osnovu izgleda tela, od grčke reči pleios, što znači pun i reči spilos-tačkast, pa njihov naziv znači "biljka puna tačkica". Sve vrste, a ima ih preko 30, rastu na jugu Afrike, u južnom i srednjem delu Kapske oblasti, u Malom Karuu. Po poslednjoj reviziji roda nastala su dva roda Pleiospilos i Tanguana. Vrste u rodu Tanguana su manjeg rasta, imaju sitnije seme i svetlije braon boje. Po toj reviziji rod Pleiospilos ima samo 4 vrste sa isto toliko varijanti a ostala imena su već samo sinonimi. Pleiospilosi se danas dele na dva tipa: Prvi tip ima više parova (2-4) mesnatih listova i danas se svi takvi svrstavaju kao podvrsta vrste P. compactus. Drugi tip pleiospilosa za vreme vegetacije ima samo jedan par mesnatih, u osnovi sraslih listova (P. bolusii, P. nelii i P. simulans). Jedino u vreme presvlačenja ima dva para listova. Gornja površina lista može biti ravna ili zaobljena a veličina listova različita. Stariji listovi postepeno odumiru-suše se i dobro ih je pažljivo odstraniti jer tu zna da se sakrije vunasta vaš. Kada očistimo suve listove, pojavi se zakržljalo stablo. Površina lista je zelene ili sivozelene boje sa puno prozirnih tačkica. Cvetovi se javljaju u jesen a ređe u proleće ( P. nelii) između dva lista, mirišu, mogu biti bele i raznih nijansi žute do narandžaste boje (P. neli može da ima čak roza cvet) a cvetovi su dosta veliki ø 3-8 cm. Plod može da ima 9-15 pregrada. Seme je krupno tamnobraon boje.

Gajenje

Pleiospilosi se lako gaje i spadaju u grupu „živih kamenčića“ koji rastu leti tj. na dugom danu i gaje se isto kao i litopsi. Razmnožavaju se uglavnom semenom koje je dosta krupno i lepo klija čak i posle nekoliko godina a sejanci dosta brzo napreduju. Mogu se razmnožavati i reznicama-delenjem ali to se ređe radi, jer imaju mali prirast. Ako i rešimo da ih razmnožavamo reznicama-deljenjem, to treba početi krajem leta, da bi se u jesen, kad najviše rastu, dobro ožilile. Treba ih saditi u dublje saksije jer im je koren prilično razvijen. Zemlja treba da je siromašnija, grubozrnastog sastava i propusna. Pleiospilosi se lako međusobno ukrštaju pa je nastalo dosta hibrida. Biljke svrtane u rod Tanguana se teže gaje jer su osetljivije na nedostatak svetla i previše vode.

Period vegetacije

Glavni period rasta je (april) maj do oktobra (novembra), u zavisnosti od vremena. Ponekad, kada su sunčani dani u feb.-martu, mogu se biljke već malo zaliti a kada je zima duga, sa zalivanjem se počinje kasnije. U jesen isto tako prestanak zalivanja treba prilagoditi vremenu, obično je to posle „miholjskog leta“. U periodu rasta pleiospilosi vole obilno zalivanje ali tek posle prosušivanja zemlje i u toplom periodu. Kod vrsta sa jednim parom listova, prvo zalivanje treba učiniti tek kada vidimo da su novi listovi izvukli iz starih listova njihov sadržaj što više, bez obzira na godišnje doba.

Period mirovanja

Zimi pleiospilosi treba da su na svetlom i hladnom ( 5-10°C) mestu i bez zalivanja. Veoma su tolerantni. Meni su biljke jedne godine bile u stakleniku na polici pored stakla, u jednom periodu su čak bile obložene dosta debelim slojem leda. Mislio sam da će uginuti, ali u proleće, kad se led otopio, biljke su sasvim lepo izgledale a u jesen su i cvetale.
 

Stapelia

Nalazište i opis

Rod Stapelia broji preko sto vrsta a rastu na jugu, jugozapadu i istoku Afrike (JAR, Bocvana, Lesoto, Namibija, Mozambik, Malavi, Tanzanija, Zimbabve). Medjutim, neki botaničari iz roda Stapelia su izdvojili u nove rodove Orbea, Tridentea, Tromotriche, tako da danas rod ima oko 45 vrsta a i od njih se gaji samo manji broj. Pošto nema nekih značajnih razlika izmedju navedenih rodova, nije nužno prihvatiti izdvajanje, što mnogi i ne čine.
Biljke rastu nisko (5-30 cm), imaju izdanke sa četiri ivice koji rastu uspravno ili poleglo. Izdanci su gusti i granaju se. Znači, rastu grmoliko a grmić može da ima prečnik i do 1 m. Mnoge vrste imaju slične izdanke što otežava njihovo odredjivanje pa se uglavnom za botaničko odredjivanje koristi cvet. Cvet je uglavnom u obliku petokrake zvezde, napadno obojen, najčešće crvenobraon (boje mesa) ili crveno-braon u kombinaciji sa žutom bojom, veličine od 2-35 cm. Cvetovi izrastaju iz osnove najmlađih izdanaka na dužoj dršci od početka leta do kasne jeseni i smrde na pokvareno meso čime privlače muve koje tako postaju oprašivači. Plod se razvije tek u narednoj sezoni u obliku slova „V“.

Gajenje

Zemlja za gajenje stapelija treba da je hranljiva, peskovita i grublja da bi bila što propusnija. U vreme vegetacije dobro podnose i bogatije zalivanje ali tek kad se zemlja dobro prosuši. Stapelije, kao i slični sukulenti, su omiljena hrana korenastih i vunastih vaši koje mogu biljku uništiti, naročito tokom zime kada ih držimo suvim. Zbog toga treba češće pregledati koren (barem pogledati ispod saksije) i osnovu grmića gde se često sakriju vunaste vaši. Kada otkrijemo vaši, treba 2-3 puta tokom leta štititi nekim, najbolje sistemičnim insekticidom. Ako korenove vaši oštete koren, na oštećenim mestima se javlja gljivično obolenje koje se posle manifestuje na izdancima u vidu žutih, braon ili crnih pega. U tom slučaju preostaje nam samo da biljku podelimo i pokušamo da odrežemo zdrave delove i ožilimo ih. Stapelije se mogu razmnožavati semenom ali ovim načinom treba više vremena da se uzgaji biljka koja će cvetati. Brži i češći način razmnožavanja stapelija je ožiljavanjem bočnih izdanaka, najbolje u proleće. Reznicu odvojiti okretanjem ili sečenjem sterilnim nožem pa je ostaviti na toplom i senovitom mestu nekoliko dana da se rez zasuši. Posle toga reznicu staviti u zemlju. Dok se ne razvije koren, ne zalivati je već samo orošavati. Koren stapelija raste plitko pa zato njima prijaju šire a pliće saksije kao i direktna sadnja u zemlju staklenika.

Period vegetacije

Rast stapelija počinje u proleće i traje do jeseni (III-IV do X-XI). Za to vreme traže što više toplote (temp. 20-30°C), svetla (treba izbegavati direktno sunce od 11 – 16 časova) tj. traže polusenovito mesto.Treba ih obilno zalivati ali tek kad se zemlja prosuši. U zalivanju treba biti fleksibilan i prilagoditi se okolnostima. Leti im odgovara i djubrenje djubrivom koje sadrži više fosfora radi bogatijeg cvetanja. Ako biljka nema dovoljno vode i hrane može se desiti da se neki već formirani pupoljci osuše. Pošto su stapelije kao magnet za korenaste vaši, dobro je preventivno, na početku, u toku i na kraju vegetacije (u jesen zadnje zalivanje) zaliti rastvorom nekog sistemičnog insekticida (Fosfamid, Mospilan, Actara, Confidor, Perfektion itd.)..

Period mirovanja

Stapelije najbolje prezimljuju na temp. oko 10°C, bez zalivanja od XI –III. Jedino ako je duže toplije, pa izdanci počinju da venu (dehidriraju, smežuraju se), može se pažljivo malo zaliti. Zaliti možemo jedino ako biljke nisu napadnute korenovom vaši jer u protivnom zalivanje će dovesti do propadanja biljke, ako su vaši oštetile koren. Kada stapelija zimuje duže na hladnijem od njenih potreba mogu se na izdancima javiti crne fleke koje dovode do uginuća cele biljke. Kada primetimo crne fleke, treba smestiti biljku na toplo i pratiti šta se dalje dešava ili pokušati biljku odmah rastaviti -iseći zdrave delove i pokušati ožiliti. Nekim vrstama sa hladnijih područja zimi odgovara 5-10°C (S. grandiflora, S. pulvinata...) a nekim vrstama sa toplijih područja više prija 15-20°C (S. villetiae, S. clavicorona...) i srednje temp. 10-15°C (S. gigantea, S. hirsuta, S. johni-lavrani).
 

Tavaresia

Nalazište i opis

Rod ima samo tri vrste: T. barklyi, T. angolensis i T. meintjesii koje rastu na jugu Afrike (JAR, Bocvana, Namibija i Zimbabwe) na velikom prostoru. Biljke su veoma slične stapelijama. Od stapelija se razlikuju po većem broju rebara po telu i po posebnom obliku cveta. Cvetovi se formiraju na najmlađim izdancima.

Gajenje

Tavaresie se malo teže gaje u odnosu na dobro poznate stapelije. Odgajivač mora dobro paziti kada i koliko ih zaliva jer ako je zemlja samo malo duže vlažnija nego što treba, dolazi brzo do truljenja bilke. U periodu pojave cvetnih pupoljaka dobro ih je podjubriti djubrivom koje sadrži više fosfora. Pošto korenje raste plitko, treba ih saditi u šire a pliće posude u što propustljiviju zemlju. Razmnožavaju se veoma lako i dosta brzo, odvajanjem izdanaka ili prilikom presadjivanja, deljenjem bokora, i semenom. Kod razmnožavanja reznicama-pelcerima treba, naročito prve godine posle ožiljavanja, voditi računa o zalivanju. Držati se pravila-ne često i ne puno vode. Često ih napadaju vunaste vaši pa zato biljku treba kontrolisati iznad zemlje, između izdanaka.

Period vegetacije

Glavni period rasta je leto, tada zahtevaju dosta toplote, vlage i svetla, ali ne direktno sunce (barem ne od 10-16 časova). Najidealnija temperatura u periodu rasta tj. od aprila do oktobra bi trebalo da se kreće od 15 – 30 °C.

Period mirovanja

Tavaresie zimi miruju od novembra do marta-aprila kada im treba dosta svetla, temp. 10-15°C i suvo-bez kapi vode. Kod zimovanja naročito treba kontrolisati temp. jer ako bude duže niža od 10°C, po telu se mogu pojaviti braon ili crne flekice koje u proleće prilikom prvog zalivanja mogu biljku pretvoriti u trulu gomilu.