Acanthocalycium (ECHINOPSIS, LOBIVIA)
Nalazište i opis
Sve vrste ovog roda, a ima ih oko 12, rastu u severnom i severozapadnom delu Argentine, tačnije na delu Anda od Cordobe pa skoro do granice sa Bolivijom. Rastu na srednjim pa i visokim nadmorskim visinama, od oko 500m do 3000 m n. m. Predeo je obrastao retkim drvećem, (retke šume) sa šibljem, između kojih su površine obrasle travom. Preko leta (novembar do marta) redovno padaju kiše. Zime u ovim oblastima su suve i skoro bez kiše. Prosečne godišnje temperature su samo oko 10 °C. Akantocalicijumi su bliski sa ehinopsisima i lobivijama, čak neki autori ih ni ne priznaju kao poseban rod već ih svrstavaju u lobivije. Biljke rastu okruglasto, čak malo valjkasto-stubasto. Najveći iz roda je A. violaceum koji može da ima dimenzije visine oko 20 cm a širine oko 13 cm. Tela su sa rebrima, cvetovi su lepi, u obliku levka, dosta veliki a izrastaju uglavnom sa areola na temenu. Boja cveta može biti bela, roze, žuta, narandžasta pa sve do ljubičaste. Na cvetnoj dršci izrastaju guste bodlje koje se kasnije formiraju i na plodu. Cvetaju s proleća i leti.
Gajenje
U našim (evropskim) uslovima gajenje ne predstavlja problem. S obzirom da su to planinske biljke, traže puno svežeg vazduha pa im prija gajenje na otvorenom. Odgovara im humoznija i hranljivija zemlja. U vreme vegetacije traže redovno, bogatije zalivanje i prihranjivanje. Gaje se iz semena čija klijavost je dobra a sejanci lepo napreduju.
Period vegetacije
Od proleća do jeseni najviše im odgovara gajenje na otvorenom ili u stakleniku sa dobrom cirkulacijom vazduha. Bude se već na temp. preko 10 °C, ako ta temperatura traje duže vreme. Mesto gde ćemo ih smestiti može biti i polusenovito. Vrstama kao što su A. aurantiacum, A. chionanthum, A. variflorum odgovara više sunca, propusnija zemlja i pažljivije zalivanje. Sve vrste traže prestanak zalivanja u vreme letnjih vrućina, kao sve planinske vrste, jer ako ih zalijemo u tom letnjem mirovanju (jul-avgust) istruliće im korenje a često i cela biljka. U proleće ih počinjemo zalivati negde aprila meseca, ali to zavisi od godine tj. vremenske prognoze. Bilo je godina kada sam ih počeo zalivati već u martu.
Vreme mirovanja
Zimi zahtevaju suvo, svetlo i hladno mesto. Zimska temp. treba da je od 0-10 °C. Temp. ne sme da bude duže viša od navedene jer, ako je veća, biljke se bude a to dovodi do deformacije.
Aporocactus (DISOCACTUS)
Nalazište i opis
Rod ima oko 5 vrsta koje se razlikuju samo po veličini i boji cvetova. Boja može biti u raznim nijansama crvene.Vrste se razlikuju i po debljini izdanaka koja može biti oko 25 mm. Poznate vrte su A. flagelliformis, A flagriformis koji ima cvet jarko crvene boje, A. leptophis sa ljubičastim cvetom, A. martianus sa jarkocrvenim cvetom koji ima ljubičast odsjaj po ivici latica i A. conzatii sa crvenim cvetom. Kod svih vrsta otvoren cvet izdrži 2-4 dana. U prošlom veku je proizvedeno (odgajeno) i niz hibrida ukrštanjem vrsta iz rodova heliocereus, Epiphyllum, Selenicereus, Trichocereus itd.
Gajenje
Kaktusi iz ovog roda se gaje bez problema. Skraćivanjem izdanaka postiže se bogatije teranje novih izdanaka. A. flagelliformis i njegovi hibridi se od davnina gaje po kućama i kancelarijama kao i poznati Echinopsisi (računajući i Chamaecereus silvestrii, koji danas svrstavaju među ehinopsise) pa možemo videti velike bokore ovih biljaka.
A. flagelliformis
Nalazište i opis
A. flagelliformis raste u šumama Metztitlana u Meksiku gde raste kao epifit na drveću koje se nalazi na oko 1800 m n. m. Temperatura na nalazištu retko pelazi 25°C. U početku rasta izdanci su zelene a kasnije sivozelene boje dugi oko 1,5 m debljine 10-20 mm. Cvet je zigomorfni, dužine 80-100 mm, karmin do tamno roza boje. Plod je okruglast, 12-15 mm velik, crven i obrastao bodljama. Seme je crne boje, okruglastog oblika, veličine 0,6 mm.
Gajenje
A. flagelliformis traži propusnu, kiselu humusnu zemlju. Podnosi i puno sunca ali zadovolji se i polusenovitim mestom. Leti traži obilno zalivanje a starije biljke možemo povremeno i pođubriti. Zimi se zadovoljava temp. oko 10 °C ali može da prezimi i na toplijem mestu, uz povremeno zalivanje da se ne bi korenje potpuno osušilo, jer ako puno dehidrira, u proleće teže počinje da raste.
Astrophytum
Nalazište i opis
Astrofitumi rastu najviše u Meksiku i pograničnom pojasu u SAD, tačnije u Teksasu.Oko podela ovog roda na vrste ima dosta teorija.Uglavnom , preovlađuje podela na sedam vrsta sa puno varijeteta.To su sledeće vrste: A. asterias, A. capricorne, A. caput-medusae, A. coahuilense, A. myriostigma, A. niveum, A. ornatum. Cvetaju leti lepim krupnim cvetovima koji se razvijaju iz areola oko temena-vrha biljke. Neke vrste imaju čisto žute cvetove, neke vrste žute sa dnom crvene boje raznih nijansi. Astrophitumi imaju obično 5 niskih ili izrazitih rebara a ima ih i sa samo 3 i 4 rebra kao i sa preko 5. Po telu su najčešće bele tačkice razne gustine. Na rebrima nekih vrsta se nalaze vataste areole bez bodlji a neke vrste imaju velike bodlje. Od setve do cvetanja treba samo tri do pet godina nege, sem A. ornatum koji cveta znatno kasnije, tek posle oko 8-10 god. nege. Plodovi, u kojima se nalaze krupne braon –crne semenke, sazru oko mesec dana posle precvetavanja.
Gajenje
Biljke iz ovog roda traže veoma propusnu glinastu zemlju sa većim mineralnim delom (kamenčići, pesak, perlit...) čak može biti i 50%,bez humusa. Saksije treba da budu manje, odnosno, prilagođene korenu. Dobro rastu na sopstvenom korenu pa nema potrebe za kalemljenjem. Zbog svog izgleda astrophitumi su rado gajene biljke. Najpoznatija je A. myriostigma (u narodu poznata kao „biskupska kapa“). Odgajivači astrophitume rado ukrštaju radi dobijanja što interesantnijih biljaka. Cvet A. asterias, naprimer, oprašimo sa A. capricorne a dobijena biljka od takvog semena se naziva Astrophytum ASCAP. Danas ima puno interesantnih biljaka koje su dobijene selekcijom raznih hibrida. Odgajivači iz Japana su poznati po raznim oblicima koje su stvorili selekcijom i hibridizacijom raznih astrophituma. Jedan interesantan, već veoma raširen je i A. asterias f. SUPERCABUTO. Seme hibrida i biljke raznih oblika su dosta skuplje od klasičnih vrsta. Astrophitumi se razmnožavaju semenom jednostavno i lako. Seme veoma dobro i brzo (za 2-4 dana) klija i biljke lepo i relativno brzo napreduju. Sejanci su dosta osetljivi na plesni (Fusarium, Botrytis i dr.) pa je potrebna preventivna zaštita fungicidima. Veoma je bitno što ranije provetravati i pažljivo zalivati. Kada sejanci odbace ljusku od semenke, dobro je odmah pokupiti ljuske, jer mogu postati izvor plesni. Najteže se gaji A. asterias, koji je verovatno i najlepši. Najveći neprijatlj astrofitima su gljivice koje izazivaju trulež. Da ne bi došlo do infekcije biljke, treba paziti prilikom presađivanja da se povrede korena dobro zasuše. Da biljku ne zahvati trulež treba paziti i na zalivanje. Zalivati samo kada smo sigurni da se zemlja u saksiji prosušila, da je toplo i da dolazi topao period. Sunce i svež vazduh su najbolji lek da se spreči pojava truleži. Kada biljka počne da trune, retko koja se može spasiti. Korenaste vaši mogu da ošete koren pa kad se zalije može doći do inficiranja-truleži korena a kada mi to primetimo, biljci obično nema spasa.
Period vegetacije
Leti astrofitumi vole puno svetla, puno toplote i svežeg vazduha. Zelene vrste i varijante više vole polusenovito mesto. Glavni period rasta je početak leta i u jesen kada i zahtevaju najviše vode.
Period mirovanja
Zimi treba da miruju sasvim suve, znači bez zalivanja i prskanja, na temperaturi od oko 5-10°C. Najosetljiviji na hladnoću je A. ornatum koji, ako je duže na hladnijem, dobija braon fleke pa ga treba držati na toplijem mestu (temp. oko 10°C).
Aylostera
Nalazište i opis
U današnje vreme biljke iz ovog roda se svrstavaju u rod Rebutia. Ove minijaturne biljke rastu na Andima u severnoj Argentini i južnoj Boliviji i to na većim nadmorskim visinama (1300 m do 3600 m). U prirodi rastu na kiselom zemljištu koje je obraslo dosta gustom i visokom travom koja biljkama pravi senku. Na nalazištima dobiju oko dva puta godišnje dosta vode-kiše dok ostala dva duža perioda je suvo pa se biljke smežuraju, čak se i uvlače u teren. Biljke iz roda Aylostera rastu kuglasto, bogato teraju izdanke i tako prave male jastučaste površine-gomilice. Na areolama raste najčešće puno bodlji koje mogu biti različite dužine i boje. Bogato cvetaju, naročito u proleće ali i u toku godine, cvetovima različitih boja: bele, žute, narandžaste, roza, crvene i ljubičaste i to raznih nijansi. Cvet ima tanku cvetnu dršku. Ajlostere imaju bodljice na cvetnom pupoljku, cvetu i plodu što nije slučaj kod rebucija.
Gajenje
Aylostere su veoma zahvalne biljke za gajenje i u našim uslovima. Pošto su to planinske biljke, najviše im prija gajenje na otvorenom sa puno svežeg vazduha. Razmnožavaju se najčešće semenom ali je moguće i pelcerima, tj. delenjem jastučića. Seme ajlostera ne zadržava dugo klijavost (samo 1-2 godine) pa je najbolje sejati što svežije seme.
Period vegetacije
Tek dovoljno toplote će biljku probuditi a na to će nam ukazati sitne obojene tačkice, naročito na donjem delu biljke koje se polako povećavaju. Obojene tačkice-ispupčenja će biti budući cvetovi. U početku, s proleća, kada je duži period toplije, treba biljke samo prskati mlakom kišnicom i paziti da ih sunce ne ošteti. Prvo će nastradati najmlađi deo-teme biljke. Prvo zalivanje treba da bude tek kada se dobro vide pupoljci budućih cvetova. To prvo ozbiljno zalivanje će prosto napumpati biljke i one će ubrzo, za nekoliko dana, i procvetati i to često tako da se tela biljaka neće ni videti od mnoštva cvetova. U našim uslovima, biljkama od proleća pa do jeseni veoma prija smeštaj na otvorenom ispod neke nadstrešnice koja će ih štititi od kiše ali im omogućava prirodno kretanje svežeg vazduha, noćnu rosu i hladnoću. Ako nemaju noćne rose biće veoma zahvalne i ako ih mi orošavamo, naročito preko leta, za šta će nam se odužiti lepim rastom i bogatim cvetanjem. Obilno zalivamo samo s proleća i krajem leta-početkom jeseni (oko mesec dana). Kao sve planinske biljke, ni ajlostere ne vole visoke temperature pa leti treba prestati sa zalivanjem-letnji period mirovanja treba i kod njih poštovati.
Period mirovanja
Zimi, kada miruje vegetacija, biljke treba držati suvo (bez zalivanja) i na hladnom mestu. Temperature preko zime ne smeju da pređu 10°C jer ih veća temp. prisiljava na rast a pošto nema dovoljno svetla dolazi do nepopravljivih deformacija-izduženja biljaka. Zimski prirast je i veoma osetljiv na prolećno sunce koje ga ošteti čime biljka gubi na lepoti i cvetanju.
Carnegia
Nalazište i opis
C. gigantea raste u Sonorskoj pustinji i to na teritoriji države Arizona (SAD) i na pograničoj oblasti u meksičkoj državi Sonora. Poslednja istraživanja su pokazala da ovi najstariji gorostasi imaju oko 250 godina i da prvi put u prirodi procvetaju posle oko 75 godina, kada narastu oko 2-2,5 m i da tada počinju da se granaju. U eksperimentalnoj proizvodnji u prirodnim uslovima, utvrđeno je da, kada se u periodu vegetacije zaliva dva puta nedeljno, onda prvi put procvetaju za 20 godina. C. gigantea u prirodi inače naraste do visine oko 12 m, ređe čak do 15 m, stablo je debelo od 0,3-0,65 m. Cvetovi rastu na samom vrhu biljke, bele boje, dugi su 12 cm i 9 cm široki a otvaraju se noću. Poznata je po indijanskom nazivu “saguaro”.
Gajenje
S obzirom na težinu gajenja, nije baš za početnike. Razmnožava se semenom koje, kada je sveže, odlično klija i klijanci u početku dobro rastu. Problemi nastaju kada biljke malo odrastu jer sporo rastu a male greške kod zalivanje dovode do gubitka korena. Zbog toga u zbirkama retko vidimo veće biljke. Zemlja treba da je veoma propusna, da se može dosta brzo i dobro prosušiti.
Period vegetacije
Letnje visoke temp. biljke dobro podnose. Prilikom zalivanja dobro je 1-2 puta prihraniti đubrivom koje sadrži malo azota.
Period mirovanja
Period mirovanja biljke dobro podnesu na tep. oko 5-10 °C u suvoj zemlji, čak i u mraku.
Cleistocactus
Nalazište i opis
Rod kleistokaktusa ima oko 50 predstavnika a rastu na velikom prostranstvu država Južne Amerike: Peru, Bolivija, Argentina, Paragvaj i Urugvaj. Stabla kleistokaktusa teraju izdanke iz osnove. Kod nekih vrsta izdanci poležu ili čak rastu puzeći po zemlji. Cvet je interesantnog trubastog oblika koji može biti raznih nijansi boja roza, crvene i ljubičaste.
Gajenje
Kleistokaktusi su veoma omiljeni stubasti kaktusi jer većina rodova kaktusa ima vrste koje rastu kuglasto. Traženi su zbog stubastog rasta, ( čime razbijaju monotonost u zbirkama), i interesantnog cveta. Kleistokaktuse treba saditi u veće saksije. Razmnožavaju se uglavnom semenom ali često i vegetativno sa vršnim reznicama. Dobro rastu u standardnoj zemlji za kaktuse.
Period vegetacije
Pošto su kleistokaktusi planinske biljke i rastu na većim nadmorskim visinama, vole svež i čist vazduh pa jako lepo rastu ako se gaje na otvorenom sunčanom mestu gde podnose i redovno obilnije zalivanje posle prosušivanja zemlje gde su posadjeni. U staklenicima im prija kada su posadjeni direktno u zemlju.
Period mirovanja
Kao planinskim biljkama, odgovara im hladnije prezimljavanje, na 5-10 °C,. bez zalivanja. Ako prezimljuju na temp. oko 10°C i više, a još ako su i posađeni u manje saksije, obavezno se moraju povremeno pažljivo zalivati jer mogu stradati od isušivanja-suve truleži, naročito mlađe biljke ili mlađi delovi na malo starijim biljkama.
Copiapoa
Nalazište i opis
Rod Copiapoa ima oko 50 vrsta a rastu u suvim oblastima severnog Čilea. Cvet kod svih vrsta je žute boje. U prirodi rastu u uslovima gde je kiša takoreći nepoznat događaj. Stanovnici ovih oblasti u toku svog života samo par puta dožive kišu, ali zato ima čestih jutarnih magli tzv. “gura” pa ljudi vodu hvataju-skupljaju mrežama i olucima sprovode u rezervoare. Na sličan način i kopiapoe, (samo one to čine svojim bodljama i telom), skupljaju dragocenu tečnost i sprovode je u svoje rezervoare. Kopiapoa u prirodi ima velikih (narastu i do 1 m), to je grupa oko C. cinerea i ostale koje narastu samo nekoliko santimetara u širinu i visinu.
Gajenje
Kopiapoe spadaju u veoma tražene biljke i za njih kažu da su rariteti čileanske pustinje. U našim uslovima i našom negom rastu još sporije nego u prirodi i mnoge vrste nikad ne dostignu veličinu kao u prirodi. Zbog navedenog, gajenje kopiapoa u zemlji mnogima zadaje probleme jer ne podnose ni malo suvišnu vlagu pa mnogi pribegavaju kalemljenju. Kalemljenjem se eliminiše sporo i osetljivo korenje kopiapoa. Obično se kaleme na Echinopsis, Trihocereus ili Eriocereus jusbertii. Ako se ipak odlučite da ih gajite u zemlji, ona mora biti veoma propusna i mora se brzo isušivati jer osetljiv, repast koren kakav imaju kopiapoe, ne sme dugo biti u mokroj zemlji. Bolje podnose duži period suše nego mokru zemlju. Razmnožavaju se najčešće semenom koje ima dobru klijavost do 3 god. a posle tog vremena klijavost naglo opada.
Period vegetacije
Kopiapoe vole dobro provetravanje, razbijene sunčane zrake jer su naročito u proleće, na početku vegetacije, veoma osetljive na direktno sunce. Ne podnose ni visoke letnje temperature, naročito ne u zatvorenom prostoru. Veoma im prija gajenje na otvorenom sa puno svetla ali sa razbijenim sunčevim zracima, uz povremeno jutarnje orošavanje. Zalivaju se posle dužih toplih perioda.
Period mirovanja
Preko zime im odgovara temp. 5-10 °C, jer toplije vreme može izazvati neželjeni rast-deformacije. Ne zalivati ih i držati ih na svetlu. Moje biljke od oktobra ili novembra, zavisi od godine i prognoze vremena, pa sve do proleća,ne dobiju ni kap vode, kao i većina kaktusa. Bilo je toplijih zima kada ima puno lepih sunčanih dana i u januaru i februaru,pa ako je to više dana, (treba pratiti prognozu) pre podne ih orošavam. Do uveče treba da se prosuše, (ali biljke su u stakleniku).
Echinofossulocactus (STENOCACTUS)
Nalazište i opis
Rod ima oko 50 vrsta ali ispitivanja stručnjaka za meksičku floru, što se tiče ovog roda, su u toku a šta će se utvrditi, videćemo ako budemo pratili stručne časopise. Problem zadaje i to što se i u prirodi lako ukrštaju a kažu da su veoma različite biljke na jednom mestu. U sadašnje vreme ponovo ih svrstavaju u rod Stenocactus koji je bio utvrdjen još 1935 god. Nalazišta koja se spominju u stručnoj literaturi nalaze se u državama Meksika: Hidalgo, Aguascalientes, Nuevov Leon, San Luis Potosi, Zatacetas, Guanajuato, Durango, Chihuahua i drugim što pokazuje njihovu veliku rasprostranjeost. Cvet im je veoma interesantan, u raznim nijansama žute, bele do ljubičaste. Telo biljke ima puno tankih valovitih rebara, kod neke vrste može da ih bude i preko sto, što ih posebno izdvaja u porodici kaktusa i što doprinosi da se puno traže.
Gajenje
Kaktusi iz ovog roda se uspešno mogu gajiti na sopstvenom korenu, nema potrebe za kalemljenjem. Zemlja za gajenje treba da je propusna, slabo kisele do neutralne pH reakcije (manje od 7). Biljke spadaju u grupu kuglastih katusa i ne narastu do velikih dimenzija, što ih čini veoma pogodnim za smeštaj.
Period vegetacije
Najbolje uspevaju na otvorenom sa puno sunca, svežeg vazduha i uz fleksibilno (posle prosušivanja zemlje) ali obilno zalivanje i sa povremenim prihranjivanjem. Na otvorenom mora se paziti da se zaštite od dugotrajne kiše a napolju mogu biti sve dok ne počnu jači jutarnji mrazevi. Slabiji mrazevi im ne štete. Moje biljke unosim tek kada su češći jutarnji mrazevi oko -4, preko noći pokrivam PVC folijom da sam miran zbog noćnih jesenjih kiša (više im ne treba puno vode) i zaštite od direktne hladnoće. Naveden način nege omogućava biljkama da rastu kuglasto sa jakim, lepim i gustim bodljama. Ako nemaju dobre uslove i negu, biljke se izdužuju, redukuju dužinu, jačinu i boju bodlji. Ako su u stakleniku, treba da budu smeštene na toplom, sunčanom mestu nedaleko od stakla, ali sa dobrom cirkulacijom vazduha. Razmnožavaju se semenom koje dobro klija i posle 4-6 godina nege, ovi kaktusi procvetaju.
Period mirovanja
Bogato cvetanje omogućiće dobro zimovanje a to je hladno 5-10°C, ( podnose i kratkotrajno oko 0°C) i svetlo mesto, bez zalivanja.
Eriocactus
Nalazište i opis
Površine na kojima rastu eriokaktusi su u Brazilu u državi Rio Grande do Sul gde raste nekoliko vrsta i to Notocactus claviceps, N. leninghausii sa varijantom minor, N. magnificus i N. warasii. U Paragvaju u centralnim delovima i to u Paraguari, Cordilleri i Guairi gde rastu N. ampliocostatus, N. grossei sa varijantom aureispinus, N. nigrispinus i N. schumannianus. Eriokaktusi u Brazilu rastu na nepristupačnim mestima koja čoveku ne mogu koristiti. To su duboke provalije, kanjoni oko reka Rio Toropi, Rio Pardo itd. gde vlada određena mikroklima koja pogoduje eriokaktusima. U Paragvaju rastu u relativno malim i raštrkanim populacijama gde takodje vlada određena mikroklima koja im pogoduje. Paragvaj inače na istoku ima čak tropsku i subtropsku klimu, nema perioda izrazite suše. Leta su topla i pored obilnih padavina a zima na severu je topla a na jugu umerena. Zimi se retko jave slabi noćni mrazevi. Prosečna vlažnost vazduha je 70-80%, što znači da noćno zahlađenje pravi rosu. Na osnovu izveštaja ljudi koji su posetili nalazišta eriokaktusa, saznajemo da su to mesta sa toplom i vlažnom klimom i sa dosta kiselom zemljom. Po najnovijoj klasifikaciji ih svrstavaju u rod Parodia.
Gajenje
Na osnovu izveštaja posetilaca nalazišta, treba da imamo na umu da eriokaktusi zahtevaju toplo i vlažno mesto. Odgovaraju im saksije koje su veće od onih koje su uobičajene za ostale kaktuse. Zemlja treba da je propusna i sa manjim pH brojem od 7. Gajenje iz semena, iako je kod eriokaktusa veoma sitno, ne predstavlja problem, jedino što sporo rastu dok su mali. Kalemljenje nije potrebno. Najosetljiviji od eriokaktusa je N. nigrispinus. Eriokaktusi prvo rastu kuglasto a kasnije se izdužuju, rastu stubasto sa kosim temenom-vrhom.
Period vegetacije
Leti zahtevaju obilnije zalivanje ali treba paziti da korenje ne bude mokro ako ide hladniji talas (proleće i jesen) jer može istruliti. Treba paziti da ih direktno sunce ne ošteti, više vole polusenovito mesto sa suncem samo u prepodnevnim satima.
Period mirovanja
Zimi eriokaktusi traže toplije nego ostali notokaktusi (Parodije), barem 10-12°C, jer ako je niža temp. i još duži period, mogu se prehladiti. Na prehladjenoj biljci se javljaju crne fleke koje mogu samo narušiti izgled biljke, ali ako se biljka jače prehladila, fleke mogu preći u trulež što dovodi do uginuća biljke. Zalivanje zimi treba izostaviti jer im odgovara suva zemlja.
Ferocactus
Nalazište i opis
Ferokaktusa ima oko 35 vrsta a rastu skoro u celom Meksiku i na jugoistoku SAD. Rastu kuglasto i sudasto a izuzetno stubovito.
Gajenje
Kaktusi iz ovog roda se prvenstveno gaje zbog njihovih lepih bodlji. Većina ferokaktusa se gaji bez problema na svom korenu. Ne rastu brzo pa mogu dugo da ukrašavaju zbirku a mnogi i cvetaju kao manji (posle oko 10 god. nege). Starije biljke ne vole da se često presadjuju. Kod njihovog presadjivanja treba paziti da se što manje ošteti korenje.
Period vegetacije
Leti traže puno sunca, toplote i obilnije zalivanje i povremeno prihranjivanje. Zalivati tek kad mislimo da se dobro osušila zemlja u saksiji i da je toplo vreme. Biljku treba zaliti i od gore i od dole. Ako se očekuje za dan-- dva hladniji talas, bolje sačekati i odložiti zalivanje. U stakleniku ih smestiti na najtoplije mesto, ispod stakla. Ne smeta im ni temp. 30-35°C, jedino u početku vegetacije (posle zime) treba paziti da ih direktno sunce ne ošteti-ispeče pa ih zato treba zasenjivati.
Period mirovanja
Pošto zimi i pri višim temp. ne kreću u rast, bez problema mogu zimovati i na temp. preko 12 °C, čak neke vrste, napr. sa poluostrva Baja Californija i treba da zimuju preko navedene temp. Većina vrsta se zadovolji sa temp. zimovanja oko 10°C, na suvom, svetlom mestu, bez zalivanja.
Hatiora
Nalazište i opis
Hatiora raste u vlažnim tropskim šumama Brazila kao epifit na drveću ili kamenu. Raste kao uspravno bogato granato šiblje visine 40-60 cm. Pojedinačne grane su sastavljene od članaka koji su dužine oko 1-3 cm a prečnika oko 5 mm zelene boje. Samo iz poneke areole naraste mala bodlja. Cvet raste na vršnim-najmlađim grančicama-člancima i žute, žutozelene je boje. Cvetovi rastu najčešće pojedinačno ili dva zajedno, ređe tri. Cvetići su mali, dužine oko 12 mm, širine oko 10 mm. Plod je ovalan, veličine oko 5 mm, bele boje. Semenke su crne, veličine oko 1 mm.
Gajenje
Zemlja za sadnju treba da je hranljiva i umereno kisela. Razmnožava se veoma lako, za vreme celog perioda vegetacije, reznicama koje se brzo ožiljavaju, naročito ako se greje od dole posuda za ožiljavanje. Semenom se skoro i ne razmnožava.
Period vegetacije
Za vreme vegetacije traži dosta vode, senovito toplo mesto sa vlažnim vazduhom.
Period mirovanja
Temperatura prostora gde zimi boravi treba da je minimum 10°C a bolje 15°C i više. Zbog toga je hatiora pogodna za gajenje napr. u kujni na prozoru ili na drugom mestu (kupatilo) gde sunce ne pada direktno i gde je vazduh vlažniji jer teže podnosi suv vazduh. Zimi se mora povremeno zaliti, jer ako puno dehidrira može i da ugine.
Hildewintera (CLEISTOCACTUS)
Nalazište i opis
Domovina hildevinterije se nalazi u Boliviji, u provinciji Florida, izmedju mesta Materal i Mairana u oblasti Agua Clara gde raste na stenama. Ovaj lepi kaktus je pronašao F. Ritter, u prirodi, 1958. god. Hildevinterija je veoma lepa biljka ukrašena gustim, zlatno žutim bodljama. U osnovi izbijaju izdanci koji se, kako rastu, savijaju i poležu po zemlji a mogu biti dugi i do 1,5 m, debljine 2,5 cm. Cvetovi izbijaju leti iz mladjih delova izdanaka i imaju veoma lepu narandžasto-crvenu boju. Cvetovi su dupli, što nije tako često kod kaktusa, dugi su od 4-6 cm a široki oko 5 cm.
Gajenje
Gajenje nije teško, nema potrebe za kalemljenjem, mogu je sa uspehom gajiti i početnici. Lako se razmnožava reznicama i semenkama. Ako neko želi da ubrza rast, može slobodno kalemiti. Pošto se izdanci savijaju, pogodna je za gajenje u visećim posudama. Zemlja treba da je bogata humusom ali propusna.
Period vegetacije
Leti zahteva toplo i svetlo mesto. Prija mu sunčano mesto ali u proleće treba malo paziti dok se ne privikne na sunce. Zalivati obilnije i povremeno prihranjivati đubrivom koje sadrži više kalijuma i fosfora a manje azota.
Period mirovanja
Na mnogim mestima u literaturi preporuka je da se zimi drži na temp 12-15°C, uz povremeno zalivanje. Moje biljke zimuju sa ostalim kaktusima gde je temp. 5-10 °C a često bude i niža, ali kraće vreme. Od jeseni do proleća ne zalivam a lepo rastu i cvetaju svako leto. Možda bi obilnije cvetale ako bi zimovale na toplijem, uz povremeno zalivanje.
Islaya
Nalazište i opis
Kaktuse iz ovog roda neki savremenici koji se bave klasifikacijom svrstavaju u rod Neoporteria, po najnovijem ih svrstavaju u rod Eriosyce, mnogi pronađene i klasifikovane vrste i varijante ne priznaju, tako da vlada dosta nejasnoća. Sve islaije su naizgled veoma slične. Potrebno je još dosta terenskog istraživanja koje je otežano zbog toga što islaije, od svih kaktusa, rastu najdalje u pustinji, gde je biljaka malo i teško se pronalaze u nepristupačnim i slabo posećivanim oblastima. Zbog svega navedenog, tačnija klasifikacija je u daljoj budućnosti. Oblasti gde rastu islaije su suve priobalne pustinje Čilea i Perua gde je kiša retkost. Ove biljke vodu sakupljaju od čestih jutarnjih magli, tzv „gura“ svojim bodljama, telom i dugim korenjem (kažu da je dugo i do 2 m) koje se rasprostire plitko u peskovitoj zemlji i sposobno je da prima vlagu od magle (koja se kondenzuje i pada kao rosa, navlaži površinu zemlje-peska nekoliko milimetara) i minimalnih kiša (padne posle nekoliko godina). Ovo saznanje je veoma bitno i za gajenje biljaka kod nas ,u našim uslovima. Biljke ne narastu velike a cvet svih islaija je žute boje. Rod je dobio naziv po peruanskoj provinciji Islay.
Gajenje
Saznanje u kakvim uslovima rastu ove lepe biljke navodi da ih treba češće orošavati i pomalo zalivati. Međutim, i pored osnovnih saznanja kako žive u prirodi, gajenje na sopstvenom korenu je dosta otežano pa većina odgajivača pribegava kalemljenju. Biljke koje rastu na svom korenu rastu sporije, manje su, kompaktnije, manje cvetaju ali su mnogo lepše i više liče na biljke koje rastu u prirodi. Zemlja treba da je veoma propusna sa puno mineralnog dela (pesak, šljunak, usitnjena cigla, stiropor,...) malo gline i obične zemlje. Razmnožavaju se semenom koje zadovoljavajuće klija ali i sejanci su dosta osetljivi na dugotrajnu vlagu. Seme islaija zadržava klijavost 5 i više godina. Posude za gajenje treba da su plitke ali široke.
Period vegetacije
Islaije vole puno sunca (paziti u proleće dok se ne prilagode), toplote, svežeg vazduha, češće jutarnje orošavanje i slabo zalivanje, samo nekoliko puta za ceo period vegetacije, što zavisi od veličine posude, biljke, sastava zemlje, temp. i dr. Gajenje na otvorenom se ne preporučuje, više im prija staklenik. I pored toga, teško da možemo obezbediti uslove kao što imaju u prirodi. Islaije mogu da propadnu zbog previše vlage ili zbog nedovoljnog zalivanja i orošavanja (ni kaktusi ne mogu bez vode! ) pa uginu od suve truleži. Zbog toga biljke ne izdrže dugo u kolekciji i odgajivači pribegavaju kalemljenju, najčešće na Eriocereus jusbertii ili Trichocereus pasacana. Moje biljke su na svom korenu, neke imaju preko 25 godina a neke su mladje, preko 15 godina i cvetaju. U vreme vegetacije ih zalivam svakih 10 dana -kada je stalno toplo vreme, prihranjujem oko 1-2 puta i povremeno prskam. Slabo sam ih presadjivao, ne sećam se ni kad je bilo zadnji put, trebalo bi češće, samo nikako da stignu na red. Biljke su smeštene u stakleniku na polici ispod stakla koje u proleće prskam sa gornje strane krečom radi senjenja.
Period mirovanja
Zimi biljke miruju na svetlom mestu a najbolje da je temp. od 5-10 °C, iako povremeni pad do 0 °C izdrže bez problema. Zalivanje i orošavanje izostaviti, jedino ako je godina topla pa je u stakleniku par dana temp. oko 20 °C a vremenska prognoza je da će biti i dalje toplo, onda ih malo poprskam mlakom kišnicom.
Leuchtenbergia
Nalazište i opis
Ovaj rod kaktusa ima samo jednog predstavnika, Leuchtenbergia principis a i taj na prvi pogled izgleda kao da ne spada medju kaktuse. U prirodi deluje kao busen neke trave a u zbirci kao busen neke juke. U prirodi raste u srednjem i severnom delu Meksika u pustinji Chihuahua, uglavnom u meksičkim državama Coahuila, Zacatecas, Nuevo Leon, Tamaulipas i San Luis Potosi. Na mestu gde raste, zimi je suvo, temp. pada i do 0 °C i tada biljka skupi svoje bradavice pa deluje kao neka šišarka sa bodljama. Kad padne kiša, bradavice se rašire, tada sunce i vetar mogu da dopru do tela-pokožice i sredine-vrha biljke odakle izbijaju nove bradavice i vegetacija može da počne. L. principis raste na velikoj površini ali biljke se teško pronalaze pošto rastu pojedinačno na priličnim udaljenostima pa je rod svrstan u najugroženije biljke u CITES I. Sada, posle detaljnijeg proučavanja, njena ugroženost je pomerena u CITES II. Biljka je visoka oko 50 cm. Iz njene osnove, kratkog stabla, izbijaju trostrane bradavice koje mogu biti duge 10-15 cm, završavaju se areolom iz koje izrastaju bodlje 1-2 kom., centralne, a oko njih 6 i više bočnih. Bodlje su duge, mekane, papirnate, u početku žute, kasnije braon, čak crne. Cvet je žut, krupan, oko 6-8 cm širok a izbija iz areole najmlađe bradavice. Cvet izdrži oko nedelju dana. L. principis spada u raritet medju kaktusima.
Gajenje
U zbirkama je dosta raširena jer nije komplikovana za gajenje pa kalemljenje nije potrebno. Kada je na suncu i ako se štedi sa vodom mogu joj se sušiti vrhovi bradavica što malo umanjuje njenu lepotu. Potrebna je propusna zemlja koja sadrži glinu. Razmnožava se samo semenom koje, kada je sveže, lepo klija ali sejanci sporo rastu.
Period vegetacije
Može se gajiti na suncu i u polusenci uz češće zalivanje u nepravilnim razmacima posle prosušivanja zemlje. Zahteva više vode nego ostali kaktusi iz Chihuahuanske pustinje ali ipak treba voditi računa o njenom repastom korenu.
Period mirovanja
Zimi miruje bez zalivanja na temp 5-10 °C . Temp. može biti i viša ali do 15 °C., i niža, do 0°C, ali kraće vreme.
Lophophora
Nalazište i opis
Rod Lophophora, po nekim istraživačima koji su proučavali ovaj rod, ima samo jednu vrstu koja se deli na više varijeteta, drugi ga dele na četiri vrste, treći na dve vrste eventualno tri itd. Drugi način (podela na četiri vrste) se najviše koristi medju odgajivačima a to je: L. williamsii, L. diffusa, L. koehresii i L. fricii. Biljke iz ovog roda rastu u južnom delu Texasa (SAD) u provinciji Rio Grande sa obe strane reke i u državama Meksika: Tamaulipas, Nuevo Leon, Coahuila, Chihuahua, Queretaro, Zacatecas i SLP.
Biljke su male, pljosnate, većim delom u zemlji, bez bodlji, sa repastim korenom i plavičasto zelenom pokožicom po mekanom telu. Na telu može biti od 5-13 rebara koje u starosti izgubi i od njih nastaju pojedinačna ispupčenja. Cvetovi izrastaju iz temena, veličine su od ø 1-3,5 cm, raznih nijansi boja bele, žute, roza i ljubičaste, ponekad sa tamnijom sredinom latica cveta.
Lofofore su poznate odavno kod domorodaca kao biljke „peyotl“, „hikuli“ itd. koje sadrže halucinogene substance-meskalin oko 0,2%. Međutim, dokazano je da biljke koje se gaje kod nas konzumiranjem ne izazivaju halucinacije već samo bolove u stomaku i povraćanje.
Gajenje
Sve lofofore imaju veliki, repast koren kojem moramo prilagoditi zalivanje, posude i sastav zemlje. Zemlja treba da bude veoma propusna, glinasto-peskovito-šljunkovita. Saksije moraju biti uže a dublje-prema dužini repastog korena, koji je više puta duži od dela biljke koji je iznad zemlje. Lofofore se uglavnom razmnožavaju semenom a neke stare biljke koje imaju izdanke oko matične, mogu se i deliti. Seme se u današnje vreme može lako nabaviti jer mnogi odlaze na nalazišta gde sakupljaju i vrše distribuciju-prodaju pomoću svojih kataloga, ili prodaju onima koji se bave prodajom, a većina ih je dostupna preko interneta. Od setve do dobijanja cvetajuće biljke treba oko 5-6 godina. Kalemljenjem se ubrza rast pa ranije procveta i donosi plodove.
Period vegetacije
Leti treba zaliti obilno (najbolje potapanjem cele saksije) ali samo kada smo sigurni da se zemlja osušila i da će biti još toplo vreme. U najtoplijem letnjem periodu zalivanje treba izostaviti. Biljke treba smestiti na svetlo-sunčano i toplo mesto sa dobrom cirkulacijom vazduha. U prirodi gde rastu, max. temp. su na nekim nalazištima oko 29 °C a na nekim oko 40 °C. Minimalne temp. koje se javljaju na nalazištima su oko 2-10°C. U proleće treba veoma paziti da ih direktno sunce ne ošteti, jer su veoma osetljive dok se ne priviknu. Treba paziti i sa prolećnim zalivanjem jer su sklone da se puno napiju i da se sa strane raspuknu. ). Moje biljke, u proleće kada je više dana toplo, dobiju prve količine vode prskanjem mlakom kišnicom.
Period mirovanja
Zimi bolje podnose malo više temperature, oko 10 °C. Kod mene lofofore zimuju na temp. od oko 3-10 °C, suve, bez imalo zalivanja od jeseni (okt-nov.) do proleća (mart-april).
Matucana
Nalazište i opis
Biljke iz roda Matucana rastu u Južnoj Americi, u peruanskim Andima, na nadmorskoj visini od oko 2000-4000 m. Do sada ih je pronadjeno i opisano oko 30 vrsta. Cvet im je veoma interesantnog oblika raznih boja i dosta velik. Cvetovi izrastaju na vrhu biljke celog leta.
Gajenje
Matukane se gaje relativno bez problema ako se pridržavamo nekih osnovnih pravila za ovaj rod koja proizilaze iz podneblja u kom rastu. Zemlja treba da bude propusna i umereno kisela, što možemo postići dodavanjem kiselog treseta. Gaje se uglavnom iz semena bez problema a mogu i reznicama a neke koje bokore i odvajanjem-delenjem biljke sa korenom. Ako se gaje iz semena, dosta sporo rastu i većini treba više godina dok počnu cvetati, čak oko 5-8 godina.
Period vegetacije
Pošto su matukane planinske biljke, one traže puno svežeg vazduha i puno svetla-sunca. Treba paziti u proleće dok se ne priviknu na sunce da ih ne ošteti, naročito one sa manje bodlji-zaštite. Najviše im odgovara gajenje na otvorenom ispod nadstrešnice ili neke druge zaštite od suvišne kiše-vlage. Vrste, koje u postojbini rastu na nižim predelima, (oko 2000 m n. m.) traže malo toplije pa mogu biti u stakleniku ali sa dosta cirkulacije vazduha. Zalivati treba dosta obilno ali u nepravilnim razmacima tj. tek posle prosušivanja zemlje u kojoj su posadjene. Treba voditi računa o letnjem mirovanju kada su kod nas velike vrućine, tada smanjiti ili čak prestati zalivati.
Period mirovanja
Zimi treba da miruju bez zalivanja na svetlom mestu i većini odgovara temp. 5-10 °C. Vrste koje su sa nižih predela bolje prezime na temp. oko 10-15 °C (M. madisoniorum, M. krahnii, M. myriacantha) a vrste sa većih visina podnesu i 0-5 °C max. do 10 °C (M. variabilis).
Rebutia
Nalazište i opis
Rod rebucija ima preko 50 vrsta a ako uračunamo i vrste iz roda Aylostera koji u današnje vreme mnogi stručnjaci tu svrstavaju, onda ih ima preko 100 vrsta. Domovina ovih minijaturnih lepih kaktusa je Južna Amerika (Andi u Boliviji i Argentina) a rastu na većim nadmorskim visinama (u proseku na oko 3000m). Neki stručnjaci danas u rod Rebutia svrstavaju, sem roda Aylostera, i rod Mediolobivia, Sulcorebutia i Weingartia. Ja ovde neću pisati o tim novim podelama, odnosno gomilanju više rodova u jedan, već o gajenju onih starih, dobro poznatih rebucija. Zbog takvih kombinacija ima više sinonima nego vrsta u rodu rebucija. Međutim, jedno je reč stručnjaka-poznavalaca navedenih rodova a drugo je primena kod odgajivača-kolekcionara kaktusa. Možda će jednog dana opet biti ustanovljeni zasebni rodovi Rebutia, Aylostera, Mediolobivia, Sulcorebutia i Weingartia. Gajim biljke iz svih navedenih rodova i mogu reći da se biljke bitno razlikuju po mnogim karakteristikama.
Veličina tela je veoma različita ali uglavnom se kreće od oko 5-10 cm. Cvetaju u rano proleće sa puno cvetova različitih boja i njihovih nijansi od bele, žute, narandžaste, roza, crvene i ljubičaste. Cvetovi izrastaju iz starijih areola koje se nalaze sa strane (u donjem delu) biljke.
Gajenje
Rebucije su veoma zahvalne za gajenje pa ih rado gaje i početnici a i oni malo iskusniji. Pošto su rebucije planinske biljke, u toku vegetacije zahtevaju puno svetla, svežeg vazduha, dosta vode i relativno niske temperature. Rebucijama veoma prijaju i veće razlike u dnevnim i noćnim temp. a te razlike im obezbeđuju lep rast bodlji i dobro zdravlje. Temp. u toku vegetacije, grubo rečeno, treba da se kreće od 10-30 °C. Ako su temp. duže vreme ispod i iznad navedenih, korenje kod rebucija prestaje da radi i postaje osetljivije na previše vode pa ih lako može napasti trulež.
Najčešće se razmnožavaju setvom semena jer mnoge vrste cvetaju već druge godine posle setve, što je retko kod kaktusa. Seme zadržava klijavost nekoliko godina sa postepenim smanjivanjem klijavosti. Najbolja klijavost je odmah po sazrevanju i prve godine. Kao i biljke, tako i seme za klijanje ne traži visoke temp., klija i na temp. ispod 20 °C. Međutim, pošto se većina širi jastučasto, ima dosta pelcera koji se mogu ožiliti kada narastu već preko 1 cm. Kalemljenje nije potrebno jer uz malo iskustva i osetljivije vrste (sa repastim korenom) se mogu uspešno gajiti na svom korenu. Zemlja za rebucije mora biti propusna, grublje strukture, umereno kisela, pH oko 6.
Period vegetacije
Od proleća do jeseni najviše im odgovara smeštaj na otvorenom ispod nadstrešnice ili još bolje pod vedrim nebom, da dobijaju rosu a od jačih kiša ih zaštititi PVC folijom. Na otvorenom imaju puno svetla i svežeg vazduha kao u svojoj domovini, što im jako prija. U početku, posle iznošenja, treba paziti i na jako sunce, da ih ne ošteti, treba seniti i prskati mlakom kišnicom sve obilnije i obilnije kako se povećavaju temperature. Poznato je pravilo za sve kaktuse da ih u vegetaciju treba probuditi toplotom a ne vodom, voda sledi tek posle. Kada se vidi da su krenuli sa rastom,( vidi se po bodljama i cvetnim pupoljcima), treba pažljivo zaliti. Ako rebucije bogatije zalijemo pre nego se cvetni pupoljci dobro razviju-vide može doći do redukcije-smanjenja cvetanja a onda im više raste telo. Zbog toga je kod rebucija bolje odlagati zalivanje a vodu im davati u manjim dozama češćim prskanjem. U početku proleća je redje zalivanje ali kada se ustali temp. redovno (jednom za 7-10 dana) posle prosušivanja zemlje, obilno zalivam sve do letnjih vrućina kada treba obavezno poštovati njihovo letnje mirovanje a zalivanje prorediti a više ih samo orošavati. To je vreme kada korenje rebucija prestane da radi pa bi obilno zalivanje dovelo do truljenja korena i cele biljke. Posle letnjeg odmora (traje oko mesec dana) zalivati pažljivije, redje, u zavisnosti od temperature i vremenske prognoze tako da jedne godine prestanem zalivati već krajem sept. a neke krajem oktobra. Posle prestanka zalivanja, još su napolju, sve dok vreme dozvoli (do češćih jutarnjih mrazeva od oko -3 do -4°C),. Ako je topliji period, onda ih ponekad i poprskam mlakom kišnicom. Prihranjujem jednom-dva puta u proleće i jednom u jesen. Leti bi bio najbolji smeštaj u našim uslovima kada bi imali prepodnevno sunce. Poslepodnevno sunce zna biti jako pa ih može oštetiti. Svaki odgajivač treba da se navikne na režim zalivanja svojih biljaka na osnovu posmatranja kad treba zaliti. Mnogo faktora utiče na to: veličina posude i od kakvog je materijala posuda-saksija gde su posadjene biljke, sastav zemlje, temperatura, sloj kamenčića iznad zemlje oko vrata biljke, uslovi u kojima se gaje biljke i sl.
Period mirovanja
Zimi mora biti obavezno hladno, bez problema podnesu i jutarnje temp. ispod 0°C (do -5°C). Moje biljke u jesen budu napolju kada su jutarnji mrazevi i do -4 °C (oktobar-novembar). Saksije sa biljkama poredjam u plitke gajbice (koje se koriste za voće, paradajz i sl.). Gajbice unosim u staklenike na najhladnija mesta, ispod pultova, po 4-5 jednu na drugu a čak i po 15 na jednom mestu. U proleće, kada ih iznosim, još bude prolećnih jutarnjih mrazeva no to im ispod nadstrešnice (ili pokriveno PVC folijom preko noći) ne smeta. Zimi u gajbicama ne dobiju ni kap vode ali temp. ne smeju da duže prelaze 10 °C, jer će ih podstaći na rast a pošto nemaju dovoljno svetla, doći će do deformisanja biljaka. Najbolja temp. zimovanja za sve rebucije je oko 5°C, treba da su suve a svetlo im nije toliko bitno. Čak i biljke koje prezime u mraku, bogato i pravilno cvetaju svake godine, samo malo kasnije od biljaka koje su smeštene preko zime na svetlom i toplijem mestu. Jedino kod zimovanja u mraku treba još više paziti na privikavanje biljaka na sunce (treba seniti). Bez obzira gde zimuju, nije dovoljno da samo zemlja bude suva, već i vazduh u prostoru gde su smeštene. Ako je vazduh vlažan, uz to i ustajao-ako se ne provetrava dovoljno, na nedovoljno sazrelim-osušenim plodovima, ali i na biljkama koje nisu dobro pripremljene za zimovanje, mogu se pojaviti razne plesni. Zimi treba koristiti svaku priliku za provetravanje i kontrolisati stanje biljaka da se može na vreme reagovati.
Sulcorebutia
Nalazište i opis
Ovaj južnoamerički rod minijaturnih kaktusa raste na planinskim oblastima srednje i južne Bolivije na nadmorskoj visini od oko 1200 m (najniža visina na kojoj raste S. menesesii), do 4000 m (najveća visina na kojoj raste S. candidae v. kamiensis koja se do 2000 god. zvala S. menesesii v. kemiensis), na travnatim površinama. Rod broji preko 60 vrsta i varieteta od kojih mnoge rastu jastučasto, terajući izdanke na sve strane i veoma su slične biljkama iz roda Rebutia. Stalno se još pronalaze nove vrste. Površine na kojima rastu su izložene suncu i jakoj cirkulaciji vazduha. Pojedinačno telo ovih biljaka može biti prečnika od oko 5-10 cm i na njemu se ne javljaju rebra. Biljke u rodu sulkorebucija su veoma varijabilne (najvarijabilnije u celoj porodici kaktusa). Neke su vrlo malo bodljaste a ima ih sa jako dugim bodljama, tako da je zbirka sulkorebucija lepa i kada biljke ne cvetaju. Kada procvetaju, malo koja grupa biljaka im može biti ravna u raznolikosti boja cvetova. Cvetovi se razvijaju na starijim areolama, obično u donjem delu biljke. Temp. na nalazištima većine, (oko 50 vrsta) zimi (naše leto) danju je 10-20 °C a noću ide duboko ispod nule. Leti je temp. danju 20-30 °C (na suncu i više) a noću padne čak do 0 °C. Samo je 6 vrsta koje rastu na nižem, toplijem položaju (od 1200-2000 m): S. arenacea, S. breviflora, S. glomeriseta, S. langeri, S menesesii i S. vizcarrae. Nekoliko vrsta raste na višim hladnijim položajima (3500-4000 m): S. candidae v. kamiensis, S. mariana v. laui, S. steinbachii v. horrida i v. tunariensis i S. verticillacantha.
Gajenje
Sulkorebucije su rado gajene zbog malih dimenzija, bogatog cvetanja sa cvetovima raznih nijansi žute, crvene, ljubičaste i bele boje. Cvetanje je u mesecu maju i junu, ako se gaje na otvorenom a ako su u stakleniku, onda malo ranije. Gajenje je uglavnom lako, može biti manjih problema sa nekima koje imaju repast koren (S. glomerispina, S. oenantha). Mnoge vrste se mogu razmnožavati izdancima ali rastu dobro i iz semena čija klijavost nije duga, u proseku samo oko godinu dana. Ako se gaje iz semena, do cvetanja im treba samo oko 3-4 godine. Sejanci u početku nekoliko meseci rastu izduženo iako imaju dobre uslove (ne treba se brinuti da nemaju dovoljno svetla i sl.) a tek kasnije se pretvaraju u lepe minijature. Ako se seme seje krajem leta, čim sazri (VIII-X), kada ima najbolju klijavost, jer kod nekih vrsta traje samo nekoliko meseci, sejance treba malo i zimi zaliti. Semena u plodu nema puno. Zemlja za sulkorebucije treba da je glinasto-peskovita sa malo humusa, jako propusna a naročito za osetljive vrste (sa repastim korenom) dodati više mineralnog dela (peska, šljunka, perlita, izdrobljene cigle, i sl.) i to i 1/2. Zemlja treba da je kisela (pH 4-6), izuzetak je S. cylindrica. Ona raste na terenu sa pH 8. Znači 1/3 do ½ rečnog peska (mineralni deo) i 2/3 do 1/2 odmorne baštenske (šumske) zemlje, najbolje sa krtičnjaka (ni u kom slučaju koristiti zemlju dobijenu kompostiranjem).
Period vegetacije
Posmatrajući mesta gde rastu u prirodi, može se reći da im najviše prija leti na otvorenom,sunčanom prostoru, sa puno vazduha, pa onda rastu lepše-kompaktnije, tela su manja, pljosnatija sa lepšim bodljama. Treba ih smestiti na sunčano ali hladnije mesto, najbolje sa prepodnevnim suncem. Ako moraju biti na suncu ceo dan, onda leti treba seniti jer naročito vrste sa manje bodlji jako sunce može oštetiti. U proleće takodje paziti da ih sunce ne ošteti dok se ne priviknu. Vole oscilacije u temp. (10-15 °C) napr. danju maksimalno do 35 °C a noću znači za 10-15 °C manje. Početak vegetacije zavisi od mesta zimovanja i vremena kada se mogu izneti na otvoreno a to je obično u martu-aprilu. Početak vegetacije se primećuje po pojavljivanju cvetnih pupoljaka a kada pupoljci narastu oko 3-5 mm potrebno je početi sa povećanjem vlažnosti-orošavanjem pa i sa zalivanjem. Ako se zakasni sa povećanjem vlažnosti i zalivanjem na početku vegetacije, može doći do sušenja pupoljaka. Kada se zaliju pre pojave pupoljaka takođe dolazi do smanjenja cvetanja. Zalivati obilno ali samo pošto se zemlja dobro prosušila. U toplom periodu, ako zahladi, bolje odložiti zalivanje. Preko leta, kada su vrućine, bolje je prestati zalivati. Mogu se povremeno prskati-orošavati u kasnim večernjim satima kada se rashlade biljke, saksije i zemlja u njima. Kada bi zalili u ovom letnjem periodu mirovanja moglo bi doći do pojave truleži korena pa i cele biljke. Tokom vegetacije zalivati obilno i redovno (približno svakih 10-14 dna). Period letnjeg mirovanja može se koristiti za presađivanje sulkorebucija.
Period mirovanja
Zimi je potrebno hladno (5-10°C), suvo, po mogućnosti svetlo mesto.Obezbediti kretanje vazduha redovnim provetravanjem. Ako su biljke dobro pripremljene za zimovanje, mogu zimi bez problema kratko vreme (u jutarnjim satima) podneti i slabije mrazeve. Moje biljke su bez problema izdržavale do -4 °C. Veće temp. od 10 a naročito 14 °C duže vreme, negativno utiče na biljku jer se pod uticajem toplote budi pre vremena, počinje da raste ali izduženo i deformisano. Sulkorebucije mogu da zimuju i u mraku a to ne utiče na smanjenje cvetanja.
Thelocactus
Nalazište i opis
Kaktusi iz ovog roda rastu na velikoj površini severnog i centralog dela Meksika kao i u pograničnim oblastima Teksasa. Najviše vrsta raste u pustinji Chihuahua zajedno sa mnogobrojnim kaktusima iz drugih rodova. Ovaj rod ima samo oko 15 vrsta ali dosta varijanti. Rastu na mestima koja su izložena suncu. Telokaktusi ne narastu do velikih dimenzija, imaju lepe cvetove a mnogi i bodlje raznih boja.
Gajenje
Gajenje telokaktusa nije teško, pa se mogu videti skoro u svim kolekcijama kaktusa. Najčešće se razmnožavaju semenom koje lako klija. Zemlja za gajenje telokaktusa mora biti propusna, glinovito-peskovita sa što više mineralnog dela, neutralne ili malo alkalne reakcije. Lepo rastu na svom korenu pa nema potrebe kalemiti. Ako ipak želite da skratite vreme do cvetanja, pošto neki počinju da cvetaju tek posle 10 godina, (T. heterochromus, T. rinconensis), možete ih kalemiti pa ih posle ponovo ožiliti. Treba imati u vidu da kalemljene biljke ne dostignu tako lep izgled kao biljke gajene na svom korenu. Kod pikiranja sejanaca i presađivanja biljaka treba obratiti pažnju da se povređeni korenčići dobro zasuše, jer su telokaktusi posebno osetljivi i može doći do uginuća sejanaca-biljke.
Period vegetacije
Leti traže puno sunca, toplote i zalivanje samo u toplom periodu posle isušivanja zemlje. Ako su u stakleniku, smestiti ih na najtoplije mesto, blizu stakla. U proleće paziti da se ne oštete-ispeku od sunca pa treba seniti (napr. isprskati staklo na stakleniku sa spoljne strane krečom, mrežom za senjenje i dr.). Najbolja temp. za vreme vegetacije je 20-35°C.
Period mirovanja
Zimi zahtevaju hladno 5-10°C, suvo (bez zalivanja) i svetlo mesto. Temp. mogu ujutru kraće vreme padati i do 0°C čak i ispod a danju može da ide i do 20°C i više.
Turbinicarpus
Nalazište i opis
Ovaj rod kaktusa danas obuhvata već dosta veliku grupu, nešto preko 20 priznatih vrsta meksičkih minijatura. Veoma su popularne biljke zbog svojih malih dimenzija, lepih cvetova i raznolikosti bodlji. Rastu u centralnom i severnom delu Meksika u pustinjskim i polupustinjskim oblastima na kojima raste nisko rastinje. U prirodi traže zasenčena mesta koja prave druge biljke i kamenje. Mnogo vrsta iz ovog roda se smatra ugroženim u prirodi jer rastu na malim površinama. Smanjenje i nestanak populacije ugrožava najviše čovek gradnjom puteva i drugim delatnostima ali nažalost, i sami sakupljači.
Gajenje
Većina turbinicarpusa u našim uslovima raste bez problema, sem onih koji imaju osetljiv repast koren (T. lophophoroides, T. pseudomacrochele) koji ne podnosi zalivanje (višak vode) u nepovoljno vreme (u hladnijem periodu, ako se zemlja još nije osušila). Zemlja za gajenje turbinikarpusa mora biti jako propusna i neutralne reakcije tj. pH 7 ili malo alkalne reakcije. Dobra propusnost se postiže sa većim sadržajem mineralnog dela i sa krupnijim delovima. Veoma dobro se pokazalo dodavanje većeg procenta perlita koji omogućava izvanrednu propusnost i brzo isušivanje zemlje. Turbinikarpusi obično ne podnose humus u zemlji. Poznato je da su turbinikarpusi biljke kratkog veka pa je potrebno stalno obnavljati vrstu. To i nije veliki problem jer se lako razmnožavaju semenom. Često pored starije biljke niknu mali sejanci koje je potrebno samo presaditi.
Mnogi odgajivači pribegavaju kalemljenju tako da ih gaje bez problema, čak te biljke i bogatije cvetaju i donose više semena. Međutim, kada se nakaleme, narastu do većih dimenzija i izgube svoj prirodni izgled. Podloge za kalemljenje mogu biti Trichocereus pasacana, Trichocereus spachianus, Eriocereus jusberti, Trichocereus macrogonus, Cereus peruvianus, Echinopsis ferox itd.
Period vegetacije
Leti u našim uslovima turbinokarpuse treba gajiti na punom suncu sa puno toplote i cirkulacije vazduha. U proleće ih treba pažljivo pripremiti za vegetaciju. Treba paziti da se ne oštete od sunca i zato blago seniti. Paziti na prvo zalivanje mlakom vodom, da im ne bude previše vlage jer se može desiti da se biljka puno napije i sa strane raspukne.Ako se to dogodi, takvu biljku preneti na toplije, suvlje mesto gde je veća cirkulacija vazduha da bi se rana zasušila. Leti treba fleksibilno ali obilno zalivati kada smo sigurni da se zemlja osušila i da će i dalje biti topao period a to često bude posle 2 ili 3 čak i 4 nedelje, što zavisi od toplog perioda, sastava zemlje, veličine saksije.
Period mirovanja
Zimi traže suvo, svetlo i hladno mesto, temp 5-10°C., a može i do 15°C. Bez problema mogu da podnesu pad temperature do 0°C., ali na kraće vreme.
Wigginsia
Nalazište i opis
Biljke iz ovog roda su većinom već svrstane u rod Notocactus, medjutim u literaturi, naročito u malo starijoj, se spominju kao vrste roda Wigginsia a u još starijoj literaturi kao rod Malacocarpus. Mnogi kaktusari i dalje govore (prihvataju) i vode biljke u ovom starijem nazivu roda-Wigginsia, tako da se u praksi slabije koristi noviji naziv roda-notocactus u koji se sada svrstavaju. Međutim, u najnovije vreme botaničari ih svrstavaju u rod Parodia. Rod obuhvata oko 20 vrsta koje rastu u Južnoj Americi, u državama Brazil, Urugvaj, Argentina i Kolumbija na površinama sa kiselom zemljom pH oko 5,5. Vrste iz ovog roda se rado gaje jer ne rastu do velikih razmera, približno minimum oko 5 cm do maksimum oko 18 cm u prečniku a toliko i u visinu. Cvetovi su žuti na kratkoj dršci sa crvenim tučkom. Plutavost od osnove biljke se javlja i u prirodi.
Gajenje
Viginsije se uglavnom gaje bez problema na svom korenu, ako im se obezbede odredjeni uslovi. Nema potrebe za kalemljenjem. Zemlja treba da je propusna, hranljiva i umereno kisela. Razmnožavaju se uglavnom semenom koje zadovoljavajuće klija i sejanci lepo rastu ali ipak do cvetanja treba čekati nekoliko godina (5-6), kod nekih vrsta i do 8 godina. Kada počnu da cvetaju, cvetaju redovno svake godine i to sa žutim cvetovima raznih nijansi. Kod viginsija je poznata pojava plutavosti na donjem delu biljke i što se biljke duže drže suvlje u vreme vegetacije i što je zemlja siromašnija hranljivim sastojcima (napr. dug period se ne presađuju), plutavost će obuhvatiti veću površinu-visinu biljke. Seme kod viginsija sazreva u dve etape: u jesen iste godine i sledeće godine u proleće. Seme je kod viginsija neujednačene veličine. Mnoge viginsije su samooplodne što znači da je dovoljna jedna biljka da bi dobili dobro seme (napr. W. fricii, W. rubricostata, W. sessiliflora, W. beltranii, W. vorwerkiana, W. tephracantha).
Period vegetacije
Mesto gde ih treba smestiti mora biti toplo, malo senovito (slabije sunce-prepodnevno), ali sa puno svetla. Zalivanje treba da je redovno i obilno a dva puta prihranjivati. Treba ipak paziti da koren ne bude dugo u vlažnoj zemlji, naročito u hladnijem periodu.
Period mirovanja
Zimi im odgovara hladno mesto (5-10°C), bez zalivanja.